Srpski radnik----rob kapitalista ili.....???

Srpski radnik - rob (2): Sram te bilo, hoćeš platu


Stanko B. je trideset godina radio u
Koštani na izradi gornjih delova obuće. Početkom 2002. godine podelio je
sudbinu Koštane sa ostalim zaposlenim. Ostao je na ulici. Da stvar
krene gore, i supruga Mira nakon 32 godine rada u Jumku ostala je bez
posla.












- Supruga je obolela. Popustili su živci i srce. I pored toga,
kad god može radi po kućama, uglavnom na održavanju higijene. Bio sam
majstor, jedan od najboljih u grupi, za mene je norma bila mačji kašalj -
kaže Stanko.



Od uglednog majstora dogurao je do preživljavanja.



- Rodom sam iz jednog planinskog sela u Poljanici. Idem po drva, imam
malo šume, doteram za sebe i nešto za prodaju, za struju dugujem 32.000
dinara, a gde je ostalo - hvata se za glavu Stanko.



Priča kako je na jugu Srbije od Koštane nastalo na desetine legalnih i divljih fabrika i radionica za obuću.








- Hoću da narod zna kako gospoda zarađuje, a naročito pod kojim
uslovima rade radnici. Nadležni koji treba da vode računa o tome, listom
znaju sve, ali ne preduzimaju ništa. Sramota! Od 2002. godine krenuo
sam da tražim posao kod privatnika, vlasnika fabrika obuće. Sve sami
bivši direktori, šefovi iz Koštane. Znali su me i odmah nudili posao. To
su bili legalni poslodavci. Radilo se uglavnom za Italijane, Francuze -
priča svoju muku Stanko.





Prve kapi znoja probijaju se na čelu. Ustaje, prilazi šporetu.
Pet je sati, po podne, a on kuva klot pasulj. Za doručak, ručak,
večeru... Supruga pravi pekmez od šipuraka za novac. Imaju troje odrasle
dece.





- Zimi je bilo jezivo hladno. Lim, čoveče, imaš osećaj da si u
ledari. Duvaš u ruke, one modre, otrovni lepak te omamljuje, ne znaš gde
si. Kafetini, analgini, puni džepovi. Gutaš i ćutiš - kaže Stanko. -
Radili smo za Francuze. Sa nama je radila i žena koja je znala
francuski. Tri meseca nismo primali plate i u jednom razgovoru sa
Francuzem, nesrećna žena je pitala gde su pare. Francuz je odgovorio da
njegov gazda redovno uplaćuje novac, pa da pita svog direktora - priča
Stanko.

Duge gaće i kožuh I gazdarica je radila u istim uslovima s radnicima. - Da si mogao da je vidiš. Sama priča: "Ako hoćete da vam je toplo dole da obučete kratke gaće, pa hulahopke, onda dugačke gaće, pa debele pantalone i umotajte struk sa širok i debeo šal. Na noge letnje čarape, pa jesenje i na kraj vunene, ručno pletene. Gore, majice dve-tri, razne veličine, potkošulja, rolka, vuneni džemper, kožuh. Na glavu kapa, dovoljno je oči da se vide i prsti na rukama da mrdaju - kaže Stanko.

Na prvom sastanku ta žena je pitala direktora da možda njihove
zarađene pare ne okreće i sebi donosi prihod, dok oni čekaju crkavicu.



- Direktor je pobesneo: "Marš napolje, za tebe nema više posla!" Najurio
je radnicu, istog momenta - ističe Stanko. Ona se obratila inspekciji,
ali je inspektorka dobila dva para cipela na poklon i utvrdila da nema
prekršaja radne discipline.



- Nisam mogao da to da podnesem. Sretnem direktora u krugu fabrike i
pitam ga šaljivim tonom: "Daj isplati me, možda ću sutra da umrem, neću
da mi žena pojede platu", "Kad bude novca, bićeš isplaćen! Slušaj,
Stanko, ako ti se ne sviđa možeš da napustiš posao. Ovog časa najmanje
desetoro njih čeka da bude primljeno. Ej, bre, Jumko i Koštana ne rade.
Ljudi mole za hleb, sramota ih da preturaju po kontejnerima. Ti si
azdisao, ne znaš šta hoćeš", priča Stanko.



Istog trenutka napustio je posao. Ali, na red su stigli "divljaci",
majstori koji su radili za gazde i nudili posao, dojučerašnji radnici.

Nepismeni za posao - Majstori koji su iznajmili radnike da rade za njih, uglavnom su nepismeni za posao, kada se preračunaju nemaju zarade i onda drž' od radnika. Sve, bre, to povezano kao svinjska creva, samo da gubiš vreme i zdravlje.

- Zovu te telefonom, znaju da će muka da nas namami na udicu. Radilo
se dva puta godišnje, po mesec dana. U septembru i januaru, sezonski.
Tada ožive podrumi, razmile se obućarski radnici kao pacovi. Isplaćuju
te na deset dana, tako što primiš dva sledovanja, a od trećeg nema
ništa. "Biće, biće, biće"... i na tome se završi - priča Stanko.



U jednom takvom podrumu radio je zimi.



- Radilo se od sedam ujutru do dva po podne. Zima čoveče, puca led
napolju! Mi kao u kokošinjcu. Nabacili na sebe sve što može da se
nabaci, kao kokoške perje. Narogušeni, radimo i davimo se u lepku koji
nema nikakvu deklaraciju. Na zidu kalorifer, veličine fotoaparata. Uđemo
ujutru. Dvanaest radnika sa gazdaricom. Pita ona: "Ko'lko je sati?"
"Sedam!" - kaže neko. "Pustaj"! Pusti se kalorifer. Duva ili ne duva -
isto ti! "Gasi!" - čuje se gazdaričin prekoran glas. Malo kasnije, opet:
"Kol'ko je sati?" I tako se ponavlja na 15 minuta - priča Stanko.