BELEX Club
BELEX Club

Ekonomski Forum
 
PrijemPortalliPublicationsČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupi
Delite | 
 

 Komentari Miroslava Prokopijevića

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Greta
VIP
VIP
avatar

Broj poruka : 1263
Localisation : Bgd
Points : 3128
Datum upisa : 28.05.2007

PočaljiNaslov: Komentari Miroslava Prokopijevića   12/11/2008, 11:33

U čemu je problem sa deflacijom
Miroslav Prokopijević
02.12.2008.

Pre neki dan Statistički zavod je objavio da je u Srbiji u novembru deflacija bila 0,1%. To znači da je opšti nivo cena u tom mesecu pao za navedeni iznos. Da li posle deset inflatornih meseci ove godine ljudi sada treba da budu srećni?

Teško da bi se to moglo reći. Ovo je bio više predah od neprestanog rasta cena koji traje od leta 2007, kada je u Srbiji poslednji put zabeležena deflacija. Ono što će uslediti narednih meseci i što će dominirati 2009. biće dalji rast cena. Bilo bi odlično ako inflacija iduće godine ne bude viša od one 2008, ali je malo verovatno.

Zato uzmimo hipotetički: da li bi ljudi u Srbiji trebalo da se raduju deflaciji, koja ne bi bila ovako kratka, nego bi trajala mesecima ili godinama? Ne bi li to bio odmor od stalne inflacije, kojoj su izloženi decenijama? Zar nije dobro ako cene skoro svih proizvoda neprestano padaju? A time nam i sve postaje jeftinije?

Odgovor na ta pitanja može biti iznenađujući – na sva je negativan. Potrošači ne bi smeli da se raduju stalnom padu opšteg nivoa cena. Razlog je vrlo jednostavan. Pad opšteg nivoa cena donosi jedan drugi problem u odnosu na rast. Ne samo da potošači ne treba da se raduju deflaciji, nego bi morali da je se plaše isto kao i inflacije.

I inflacija i deflacija su loše. Inflacija je loša, jer podriva ekonomsku aktivnost, time što preduzetnicima otežava da razlikuju koje promene relativnih cena su rezultat promena preferencija i oskudnosti resursa, a koje su rezultat veće ponude novca. To otežava poslovne odluke. S druge strane, inflacija stvara monetarnu iluziju i smanjuje dobit.

Deflacija stvara druge probleme. Od njene dubine i trajanja zavisi kakvi su ti problemi.

Kada veći broj cena ili čak sve cene krenu da padaju usled pada odgovarajuće tražnje za robama i uslugama, one mogu pasti i ispod troškova proizvodnje. Posledica je da niko ne bi bio voljan da ih proizvodi i nudi, jer bi tako trpeo poslovni gubitak. Ovo je najgori oblik deflacije i on je izuzetno redak. Češće se dešava da troškovi zaustave proizvodnju samo nekih roba i usluga.

Ali, i kada cene ne padnu ispod troškova proizvodnje, deflacija može imati snažne posledice. Kada cene počnu da padaju usled pada tražnje, firme nemaju mnogo izbora nego da smanjuju ponudu. To znači manje ulaganja, manju proizvodnja, manje radnih mesta i više otpuštanja. Za razliku od inflacije, gde potrošači žure da što pre kupe potrebna dobra, jer cene stalno rastu i novac u džepu im se topi, u deflaciji se kupovine odlažu, jer cene padaju, pa je sa protokom vremena vrednost novca u odnosu na dobra sve veća. Zato je u inflaciji brzina kupovine vrlina, dok je u deflaciji vrlina u sporosti.

Pad zaposlenosti dalje smanjuje tražnju i time se začarani krug nastavlja. Najveća deflacija je zabeležena tokom Velike ekonomske krize 1930-ih. Pad tržišta nekretnina je često okidač deflacije, jer hipoteke služe kao kolaterali za kreditno tržište. Istovremeni pad cena nekretnina i pad berze čine još verovatnijim deflaciju, mada nije nužno da u tim uslovima do nje dođe.

Deflacija je opasnija za privredu od recesije, jer je teško izaći iz dugotrajnije deflacije kada jednom uđete u nju. Dobra ilustracija je Japan, koji je u deflaciju ušao još 1990-ih i – sem manjih prekida – još nije našao put iz nje. Tako je nastala metafora o „izgubljenoj deceniji“ za Japan, mada je izgubljeni period već sada duži od decenije. Japan iz deflacije nije uspela da pokrene ni niska cena kapitala. Japanska centralna banka je skoro sve vreme deflacije držala referentnu kamatnu stopu oko 0%, u nekim periodima ona je bila i negativna, ređe vrlo nisko pozitivna. I sve to nije uspelo da pokrene kreditnu aktivnost, koja bi zemlju izvela iz deflacije.

U sadašnjoj krizi se pominje mogućnost deflacije. Ona je za sada još daleko. Opšti nivo cena u evro-zoni se još uvek kreće u domenu inflacije od oko 3,2%, u SAD nešto više. Na oba velika tržišta inflacija je još uvek iznad cilja od 2%, ali je inflacija u padu. Nije nemoguće da jednog dana dođe do deflacije, mada se nadam da to neće biti slučaj.

Prema tome, pojedinci imaju jednako dobre razloge da se plaše i inflacije i deflacije. Nevolje su jednako velike, samo su uzroci i manifestacije potpuno različiti.


.

_________________
Samo hrabri pobedjuju


Poslednji put izmenio Greta dana 12/23/2008, 19:33, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
Greta
VIP
VIP
avatar

Broj poruka : 1263
Localisation : Bgd
Points : 3128
Datum upisa : 28.05.2007

PočaljiNaslov: Re: Komentari Miroslava Prokopijevića   12/23/2008, 19:30

Ekonomska 2009: kraj iluzije

Miroslav Prokopijević
20.12.2008.

Prema onome kako stvari izgledaju na kraju 2008, ekonomski izgledi za Srbiju u 2009. nisu ni najmanje ružičasti. Od 2000. naovamo smo navikli da svake godine bude malo bolje i u tom nizu neprestanog rasta standarda svi su izgledi da 2009. bude prva loša godina. Vlasti zadužene za službeno širenje optimizma ne misle tako. One kažu da će se ekonomski rast nastaviti i sledeće godine. Bilo bi lepo ako bi se ostvario optimizam zvaničnika i rast dohotka od 3,5%. Ali, nema nikakvih šansi da se to desi, i samo je pitanje koliko će u 2009. srpska privreda pasti.
Razlozi za pad su dvostruki – spoljašnji i unutrašnji. Spoljašnji razlozi su ekonomska kriza u svetu i oni imaju manji uticaj na domaće prilike. Veći uticaj imaju unutrašnje ekonomske neravnoteže, koje više ne mogu da se finansiraju. Prosto rečeno, radi se o veštački visokom standardu koji više ne može da se održava na ovom nivou. Pogledajmo ove razloge redom.

Spoljašnja kriza ima dva glavna kanala uticaja na srpsku privredu – skuplji krediti i teži izvoz. Skuplji krediti znače manje ulaganja, manje novih radnih mesta i smanjivanje postojećih, a to sve smanjuje nacionalni proizvod. Naravno, više će biti pogođen onaj deo domaće privrede koji je kreditno zavistan, nego deo koji ulaganja bazira na sopstvenim sredstvima.

Drugi spoljašnji uticaj će se ogledati u otežanom izvozu. Izvoz Srbije u SAD je vrlo mali, ali je i EU kao glavno izvozno tržište u recesiji. A to neminovno smanjuje tražnju, što opet iziskuje manju proizvodnju i dohodak.

Ali ma koliko spoljašnja kriza priteže i ma koliko su neki u Srbiji skloni da joj pripišu i ceh za sve domaće greške, uvoz krize spolja nije glavni problem za Srbiju u 2009. Za zemlju su opasnije makroekonomske neravnoteže koje su se u međuvremenu nagomilale. Te neravnoteže su nastale jer smo proteklih godina živeli iznad realnih mogućnosti i sada ceh stiže na naplatu.

Glavne neravnoteže su u domenu precenjenog dinara, visokih deficita trgovine i tekućeg računa. Te neravnoteže su ranijih godina pokrivane stranim ulaganjima i kreditima. Ali, ulaganja su odavno u padu, a krediti su sve skuplji. Naravno, mogli bi se prodati EPS ili Telekom, i produžiti iluzija. Ali, to bi bila loša kupovina vremena, jer bi se za desetak meseci pojavio isti problem. Mogla bi se izvesti i duboka reforma, koja bi značajno poboljšala poslovno okruženje i privukla dodatna ulaganja, ali ova vlada ni po sastavu ni po ličnim sposobnostima ministara jednostavno nije ekipa za to. Vlada deluje potpuno dezorijentisano, pa su objašnjenja koja daju i potezi koje vuku skoro komični.

Ako ne bude dodatnog priliva kapitala, onda će morati početi prilagođavanja, a to bi se najpre moglo materijalizovati na padu kursa dinara. Projektovani nacionalni dohodak u 2009. je 3060 milijardi dinara, a koliko je to evra, zavisi od toga da li je evro 85, 120 ili neki treći iznos dinara.

Pad kursa dinara je već bio počeo pre dva meseca, ali je Narodna banka Srbije kupila neko vreme intervencijama na tržištu i povećanjem dinarske rezerve komercijalnih banaka sa 20% na 40%. Kupovina se meri mesecima ili nedeljama, i skupa je. Intervencije tope devizne rezerve i donose gubitak. Od dubine pada dinara zavisi kolika je šteta. Propis o povećanju dinarske rezerve povećava rizik banaka, koje to svaljuju na skuplje kredite, tj. na građane i privredu. Da je dinar dobra valuta, ne bi bio potreban zakon da ga banke drže u rezervama, nego bi to radile same.

Pad nacionalnog dohotka bi doneo manje ulaganja, veću nezaposlenost i niže nadnice, a to znači niži životni standard. I neminovno bi doneo višu inflaciju i socio-ekonomska komešanja. S jedne strane bi visina nadnica u evrima opala, a s druge bi rast kursa evra doneo višu inflaciju. Ovaj razvoj događaja će mnogim pojedincima i firmama otežati servisiranje kredita, što bi moglo da podrije stabilnost bankarskog sektora.

Pad dohotka je ceh za iluziju veštačkog standarda. Tvorci domaće politike su zaboravili da dohoci na realnim osnovama mogu da rastu samo usled rasta produktivnosti. Pokušaj da se standard podiže preko veštačkog kursa se kad-tad vrati kao bumerang. Takođe su zaboravili da visoka državna potrošnja ugrožava kako monetarnu stabilnost tako i ekonomski rast. Možda ćemo, pošto 2009. platimo ceh grešaka, idući put kod izbora ekonomske politike biti srećnije ruke.
20.12.2008.


.

_________________
Samo hrabri pobedjuju
Nazad na vrh Ići dole
Greta
VIP
VIP
avatar

Broj poruka : 1263
Localisation : Bgd
Points : 3128
Datum upisa : 28.05.2007

PočaljiNaslov: Re: Komentari Miroslava Prokopijevića   4/9/2009, 16:43

Štampa u Srbiji moralno umire

Miroslav Prokopijević
02.04.2009.

Pre neki dan je dnevni list Blic odbio da objavi članak svog odnedavnog stalnog kolumniste sa obrazloženjem da je kritičan prema predsedniku države Borisu Tadiću. Navodno, tako je glasilo obrazloženje, može da se kritikuje Vlada, ministri pojedinačno, Demokratska stranka, ali ne i Tadić. Takvu privilegiju je u režimskoj štampi svojevremno uživao Milošević, a danas je u svojim zemljama uživaju Putin ili Lukašenko. U ostalim demokratskim zemljama Evrope je nezamislivo da kritička reč ne može da se iznese na bilo čiji račun, pa bio to Papa, neki predsednik ili premijer. Autor je članak na kraju odbjavio u Borbi. Ako se takve stvari događaju u Blicu, šta je ostalo za Večernje novosti, Politiku, Danas, RTS, Pink ili B92.

Blicovo „ne“ kritici Tadića, čija politika je žalosna i daje mnogo povoda da se govori o nesposobnosti, velikim greškama i promašenoj vrednosnoj orijentaciji, samo je ilustracija naglo pogoršanih prilika u srpskim medijima. Neki generalniji problemi treba još više da zabrinu od ovakvih pojedinačnih epizoda. Navešću samo nekoliko generalnijih tendencija u režimskim medijima pod kojima podrazumevam pre svega one koje sam gore naveo.

Prvo, primetno je da u novinama i elektronskim medijima više skoro ne možete da čujete nikakvu kritičku reč na račun Vlade i vlasti. Ili ako se to desi, onda je to vrlo sporadično, zatrpano relativizovanjem ili suprotnim komentarom novinara. Ponekad se iz izjave uzima nešto što je nebitno ili se ona prepričava da bi se ublažila. Kao u vreme nekadašnjeg komunizma, opet su nastali unutrašnji egzil i disidenti. Dok se svaka kritika izbegava ili relativizuje, režimsko mišljenje se brani do besvesti, bezrezervno se podržavaju odluke vlasti, ma koliko glupe ili pogrešne bile. Na primer, skoro godinu dana se slavi navodni „posao veka“ s Fiatom, iako od njega nema ništa. Pošto je glavni posao propao, sada se piše o tome kako je montiranje desetak hiljada auta modela Punto – uspeh. Ili se piše o vladinoj podršci kupovini Punta. Objektivno gledano, montaža nekih kola ili bilo čega je ekonomski beznačajno za bilo koju zemlju, a posebno je besmisleno dizati u nebesa posao ako se radi o malom broju automobila. To je besmisleno. A glupo je govoriti kako je podrška države za kupovinu Punta dobar posao, jer to znači hvaliti potez kojim jadne poreske platiše iz Srbije finansiraju bogate Fiatove vlasnike u Italiji.

Drugo, vlasti se silno brukaju i pred domaćom i međunarodnom javnošću donošenjem glupih odluka od kojih neke povlače posle par dana ili koje događaji sami demantuju. Tako su pre nekoliko dana vlasti ispratile MMF sa predlogom o uvođenju poreza na dohodak od 6 procentnih poena, a već dva dana kasnije su objavile da će tu meru povući. Prethodno su krajem decembra budžet napravili na pretpostavci da će BDP porasti 3,5%, iako je još od septembra prošle godine nas par govorilo da će BDP pasti bar 3%. Već je posle par nedelja u januaru bilo jasno da je budžet pogrešno napravljen i da će morati da se menja nadole. Šta je u to vreme radila štampa? Neprestano je širila ničim izazvani optimizam vlasti i oglušavala se o retke kritike takve projekcije budžeta, koja je optimistička ali neodrživa. Sada, pošto je vlast podvila rep, to je uradila i štampa. Sada kažu da će se raditi rebalans na pretpostavci nultog ili eventualno pada do 2%. Da im uštedimo još koji rebalans, recimo da će BDP u Srbiji u 2009. nažalost pasti najmanje 5%, a možda će pad biti i dvocifren. Koliko bi mogao da ide ispod 5% to sada nije moguće reći. A takođe u istom cilju, da im kažemo kako pad BDP od 1% u evropskim zemljama dovodi do manjih prihoda za javne finansije od 1,2 do 2 procentna poena. Ali ovde ni štampi ni vlasti ne vredi ništa govoriti, opet će sve uraditi pogrešno.

Treće, posle naglog odustajanja od povećanja poreza na dohodak za 6 procentnih poena, sada se traže nove žrtve. Pominje se povećanje PDV za 1 ili 2 procentna poena, rast akciza na gorivo ili oporezivanje usluga mobilne telefonije. Režimska štampa sve te nove ideje prenosi uz pozitivne komentare režimskih ekonomista koji se za njih zalažu, opet bez ijednog kritičkog komentara. Umesto da štampa pita, čemu pogodnosti nižih cena za korisnike više mobilnih operatera, ako vlast oporezuje usluge i digne ih u visine i gde su one bile kada nije bilo konkurencije? Čemu pad cena nafte na svetskom tržištu, ako vlast koja je nesposobna da napravi reforme države i tako uštedi, digne cene? Čemu rast PDV ako će to proizvesti inflaciju i biti dodatni motiv za izbegavanje poreza. I čemu sve tri mere ako će one samo povećati inflaciju, smanjiti dohotke i zaposlenost? A država svejedno neće pribaviti dovoljno sredstava za ono što je planirala.

Četvrto, novinari ne razlikuju ili namerno nivelišu stvari koje su suštinski različitih kategorija. Recimo, nedavno se vodila rasprava o finansijskim tržištima. Bila je jedna od najboljih kod nas za koje znam, jer su tokom tri sata mogle da se čuju sve važnije slabosti regulative finansijskih tržišta u Srbiji. U par medija se pojavila vest da je rasprava održana, vest je bila vrlo nemušta i bez ijedne konkretne ideje koja je na raspravi izneta. U međuvremenu finansijsko tržište u Srbiji nastavlja da umire i umreće ako se regulativa ne popravi. S druge strane, svaki dan idu vesti o tome da li će jedna ovdašnja kompanija kupiti plac u Ljubljani ili da je otvoren još jedan trgovinski centar ili da li vlada daje subvenciju od par desetina miliona nekoj firmi. Ove vesti i prethodno pominjana o finansijskim tržištima su prosto različitih kategorija. Regulativa finansijskih tržišta se tiče opštih pravila sa dalekosežnim posledicama, dok su ovo drugo konkretni jednokratni potezi malog, zanemarljivog značaja.

Peto, neki dan beše vest da su se najveće banke obavezale da ne smanjuju plasmane u Srbji. Navodno je to bio uslov za paket sa MMF. Niko od novinara da pita: što nam vlasti ne rekoše da je to uslov, dok su pregovori bili u toku? Kako će se održati nivo ulaganja, ako su kamate sada mnogo više nego ranije, pa će se krediti manje tražiti? Da li će srpska država (tj. njene jadne poreske platiše) morati da stranim bankama daju neke „stimulacije“ da bi imale isti nivo plasmana? Ili će možda srpska država, kako onomad predloži Tadićev gradonačelnik Beograda Đilas, zabraniti stranim bankama da iznose novac iz Srbije? Ne, ništa od toga, iako bi odgovori na sva ta pitanja bili vrlo zanimljivi.

Ima još mnogo primera, ali ne želim da gnjavim čitaoce. Štampa u Srbiji je moralno i politički izgleda umrla pre nego što su ozbiljne posledice ovdašnje krize postale delatnije. Usled toga ona već plaća moralni ceh, a dobiće i komercijalni račun, jer kome je potrebna takva štampa, koja u prvi plan izvlači ljude koji su služili svim režimima kao jedine komentatore. Valjda štampa misli, pošto je Tadić rehabilitovao Miloševićevu socijalističku stranku, sada oni treba da rehabilituju njihove komentatore i analitičare.

Ovakvo samoubijanje srpske štampe neverovatno podseća na sindrom „mrešćenja šarana“. Mlađe čitoce podsećam da je fraza skovana u vreme ofanzive ruskih i partizanskih snaga na Beograd 1944, tokom kojih je Radio Beograd imao emisiju o tome kako se mresti šaran. Tako je i Milošević u vreme egzodusa iz Krajine i Bosne imao spletove narodnih pesama i igara ne RTS i drugim režimskim medijima. Naravno, vrlo brzo se videlo da mrešćenje šarana ne može da spreči prelazak Beograda u druge ruke, kao što ni pesme i igre ne mogu da spreče dolazak u Srbiju desetina hiljada izbeglica. Isto tako će biti i sa sadašnjom režimskom epizodom medija. Svi napori režimske štampe ne mogu da prikriju da je kriza koja drma Srbiju stvar domaćih loših politika, koje uticaji iz sveta samo neznatno pogoršavaju. Niti će provladino pisanje Politike, Blica, Danasa i izveštavanje Pinka, RTS ili B92 moći da napuni sve praznije novčanike. Posledica ovako glupe medijske politike će biti privremena obmana građana o vrlinama Tadićeve politike, kojih nema. A malo dugoročnija će biti, da će mnogi u ovim medijima ostati bez posla. Jer, kome trebaju ovakve laži i lakirovke. Ne pišu se novine za vladu, nego za kupce novina.

(02.04.2009.)

_________________
Samo hrabri pobedjuju
Nazad na vrh Ići dole
Milica1
VIP
VIP
avatar

Broj poruka : 885
Points : 1909
Datum upisa : 29.04.2008

PočaljiNaslov: Re: Komentari Miroslava Prokopijevića   7/2/2009, 19:05

19:58
Izlaz u reformi privrede i jeftinijoj državi
(BIZNIS)
Ekonomista Miroslav Prokopijević iz Centra za slobodno tržište i demokratiju izjavio je da bi izlaz iz ekonomske krize trebalo tražiti u reformi privrede i reformi, odnosno pojeftinjenju države.
- Vlada Srbije bi trebalo da radi na popravci poslovnog okruženja i na reformi države. Ono što bi jedino moglo da pogura aktivnosti na tržištu u svim zemljama, pa i u Srbiji, to je reforma poslovnog okruženja i reforma države, pojeftinjenje, a ne poskupljenje države i gušenje onoga što je produktivno - kazao je Prokopijević.
On je na sastanku Radne grupe - Slobodno kretanje kapitala, koji je u Skupštini Srbije održan na temu "Ekonomska kriza, mere vlade i stabilnost finansijskog tržišta u Srbiji", rekao da bi jedan od izlaza mogao biti i promena plaćanja PDV, da se plaća po naplati, a ne po fakturi. Prokopijević je naveo da je PDV u Srbiji jedan od najvećih u Evropi i da bi njegovo dalje povećanje bilo neproduktivno.
On je konstatovao da je državna administracija "preglomazna", da trenutno broji 62.000 zaposlenih, ali da to nije toliko dramatično kada se uporedi s brojem zaposlenih u javnom sektoru koji zapošljava oko 120.000 ljudi. On je kazao da država ne rešava taj problem, jer bi u suprotnom to prouzrokovalo velika otpuštanja, a samim tim i socijalne nemire.
Komentarišući vladine mere za prevazilaženje krize, Prokopijević je naveo da se mogu opravdati jedino krediti za osiguranje likvidnosti, jer je nelikvidnost veliki problem.
- Tu je problem što je država jedan od glavnih kreatora nelikvidnosti - direktno time što ne plaća svoje račune, a indirektno time što velikim firmama toleriše neplaćanje računa - kazao je Prokopijević.
On je kritikovao posao sa italijanskom kompanijom "Fijat", navodeći da će sav novac biti preliven u džepove italijanskih vlasnika te firme, a kao najpogrešniju vladinu meru naveo je zapošljavanje 10.000 građana.
- Da bi vlada prikupila sredstva kojima će subvencionisati ovih 10.000 radnih mesta, ona mora da oporezuje firme koje još rade. Time povećava njihove troškove i dovodi do toga da otprilike isto toliko ljudi ostane bez posla - naveo je Prokopijević.
Nenad Gujaničić iz "Sinteza invest grupe" rekao je da su vladine mere ukidanja poreza na prihode po osnovu kamate na deviznu štednju i druge uloge, kao i ukidanje poreza na dobit zakasnile, a da je posebno pogrešno što će se te mere primenjivati samo do kraja ove godine.
Sastanci Radne grupe - Slobodan protok kapitala održavaju se u okviru projekta "Nacionalni konvent o Evropskoj uniji u Srbiji", u organizaciji Evropskog pokreta u Srbiji, a koji za cilj ima uspostavljanje institucionalizovane, tematski struktuirane debate između predstavnika države i nedržavnog sektora, lokalnih samouprava, stručnjaka o pripremama Srbije za pristupanje EU. Opšti cilj projekta je jačanje kapaciteta Srbije za proces EU integracije i stvaranje foruma za trajnu i javnu debatu o evropskoj budućnosti Srbije, a jedan od ciljeva je podsticanje dijaloga između zainteresovanih strana.
Nazad na vrh Ići dole
Greta
VIP
VIP
avatar

Broj poruka : 1263
Localisation : Bgd
Points : 3128
Datum upisa : 28.05.2007

PočaljiNaslov: Re: Komentari Miroslava Prokopijevića   7/7/2009, 00:27

Državne intervencije su štetne i nepravične

Tekuća ekonomska kriza samo je podstakla duh etatizma i državnih intervencija u privredi. Većina zemalja koje „intervenišu“ koristi slične mehanizme. Interesne grupe su srećne ako dobiju nešto od države, a javnost se drži pod baražnom propagandnom vatrom vesti da mere daju rezultate. Neki političari se ubiše da pokažu kako, zahvaljujući merama vlade, „svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo“, iako je istina suprotna tome.

Da bismo videli koliko je preporučena državna medicina dobra ili loša, pogledajmo nekoliko tipičnih državnih intervencija, od kojih su neke korišćene i u Srbiji.

Jedna od standardnih mera je garantovanje bankarskih uloga od strane države. Čini se da je garantija odličan potez države, ali nije. Garantovanje uloga dovodi do pada kriterijuma na osnovu kojih banke daju kredite. Do erozije kriterijuma ne dolazi odmah, nego tokom vremena. Banke mogu da zajme lakomisleno, pa ako novac propadne, država će ga vratiti. Gde god su ovakve mere potrajale, posledice su uvek bile iste. Bilo je sve više loših kreditnih plasmana od strane banaka. Tako se procenjuje da je nivo loših plasmana u Japanu 1991-2008. blizu japanskog BDP, dok je u Nemačkoj to „samo“ oko 800 milijardi evra. Garancija uloga možda na trenutak smanji paniku među štedišama, ali je cena za to prava investiciona katastrofa.

Druga standardna mera je „otvaranje“ novih radnih mesta. Mnogi birači veruju da je to velika zasluga nekih političara i veoma korisna stvar. Stvarni smisao ove politike zapošljavanja je suprotan. Da bi otvorila neki broj radnih mesta, država mora da prikupi sredstva za tu svrhu ili da ih uzme od drugih firmi. Ako uzme od drugih firmi, one će biti oštećene. Ako uvede nove poreze ili poveća postojeće, štetu će imati oni koji ih plaćaju. Viši porez će dovesti do viših troškova poslovanja i smanjenog zapošljavanja u čitavoj zemlji. Tako će mnogi koji su imali posao postati nezaposleni. Ali oni su raspršeni na mnoge firme po čitavoj zemlji, o njima mediji nikada neće praviti reportaže. Uvek će moći da se kaže da su posao izgubili zato što toj firmi loše ide, itd. Za razliku od njih, nekoliko slučajeva onih koji su dobili posao preko vladinog programa će dobiti veliki publicitet. Tako će birači verovati da država stvara radna mesta, a ona ih uništava. Jer, oni koji su ranije radili, primali su platu od firme za učinak, a ovi koje država zapošljava će platu dobijati iz budžeta. Kada prođe godinu dana državne podrške, novozaposleni će biti otpušteni, a izgubili su posao i oni koji su do tada radili. Jednima je godinu dana stvarana iluzija da su zaposleni, pa su izgubili vreme da traže stvarni posao, drugi su ostali bez posla koji je bio stvaran. Očita dvostvuka šteta.

Treći primer je subvencionisanje kupovine automobila. Srbija daje po 1000 evra za Punto, a Nemačka po 2500 evra za modele koji se prave u toj zemlji. Usput, to što radi nemačka vlada je u direktnoj suprotnosti sa pravilima zajedničkog tržišta Evropske unije, gde je zabranjeno da država povlašćuje domaće firme u odnosu na strane, a zabranjeno je i da se daju tzv. vertikalne subvencije – one koje idu tačno određenim firmama. To je zabranjeno zato što šteti konkurentskim firmama i remeti tržišnu konkurenciju. Evropska komisija gleda Nemačkoj kroz prste zato što je kriza i što ova zemlja ima veliki uticaj u Briselu.

Kome koriste mere subvencionisanja kupovine novih automobila? Očito, korist imaju vlasnici fabrika (ili akcija), zaposleni u fabrikama i kupci automobila. Vlasnici su natprosečno bogati, zaposleni u autoindustiji bolje stoje od proseka zaposlenih u industiji, a kupci automobila su obično iz trećine najbolje stojećih građana neke zemlje. Podržavati bolje stojeće je moralno i politički nepravično. Ko je ekonomski oštećen ovakvim subvencijama? To su strani proizvođači automobila koji će ih prodati manje na tržištima na kojima postoje subvencije za domaće modele, to su i ostale industrije iz te zemlje i inostranstva koje će prodati manje, jer njihovi proizvodi nisu subvencionisani, i to su pre svega sve poreske platiše u zemlji, koje će platiti trošak ove štetne vladine politike.

U sažetku, ne može se poboljšati položaj ili sigurnost neke industrije, a da se ne pogorša položaj i smanji sigurnost svih ostalih u toj zemlji. Ali, pomoć je koncentrisana i praćena masivnom državnom i medijskom propagandom, a oštećeni su raspršeni i za njih su država i mediji nezainteresovani. I zato se ovakve ekonomski štetne a moralno nepravedne mere države stalno oživljavaju. Ali, prošla su vremena kada je ogromna većina verovala da su ovakve intervencije dobre i korisne. Sve je više birača koji uviđaju njihovu štetnost, a to znači da političarima ovakve politike više nisu preporuka za reizbor.

19.05.2009.

_________________
Samo hrabri pobedjuju
Nazad na vrh Ići dole
Greta
VIP
VIP
avatar

Broj poruka : 1263
Localisation : Bgd
Points : 3128
Datum upisa : 28.05.2007

PočaljiNaslov: Re: Komentari Miroslava Prokopijevića   9/9/2009, 18:55

ne znam zašto je ova tema završila u Deponiji?

Šta ćemo sada Pejoviću? (1)
Miroslav Prokopijević
05.09.2009.

Kada sam u vreme američkih predsedničkih izbora pisao da je Obamin ekonomski program propast za Ameriku, bilo je nekoliko pisanih reakcija nezadovoljnih i to je valjda bila prva polemika naPeščaniku. Jedan od nezadovoljnih mojim pisanjem je bio i Vojislav Pejović, pisac iz Čikaga.

Tada sam između ostalog napisao: „Obamina ekonomska filozofija se oslanja na ’tešku ruku države’ a ne na tržišne sile, na regulaciju a ne deregulaciju, na kontrolu a ne liberalizaciju, na socijalnu demagogiju i populizam, a ne politiku ’čistih računa’. To vodi pogoršanju prilike za ulaganja, pogoršanju poslovnog okruženja i klime, manjem broju radnih mesta i generalno nižem ekonomskom rastu. A i nižem rastu standarda“. Sve je to bilo u suprotnosti sa Obaminim obećanjima, a i sa očekivanjima mnogih birača.

Obama se u kampanji i posle izbora predstavljao kao spas i nada za SAD. Ništa nije pomoglo što je ogromna većina ekonomista od ugleda govorila da je njegov ekonomski program u stvari rizik za Ameriku, jer hoće da je pretvori u „državu blagostanja“ po evropskom modelu, što će ubiti preduzetništvo i biznis, povećati poreze i moć države i smanjiti podsticaje za rad. Većina je poverovala Obami, a ne dobrim ekonomistima.

U međuvremenu su počeli da pristižu rezultati Obamine politike, pa možemo da proverimo kako izgleda realizacija njegovih obećanja koja su bila oročena. Nećemo gledati ona manja, već glavnu stvar. Kada je februara 2009. usvojen tzv. stimulus plan od 787 milijardi dolara za državnu pomoć privredi, Obama je obećao da će plan doneti 4,1 milion radnih mesta do kraja 2010, a da će nezaposlenost do avgusta 2009. pasti na 8%. Upravo je U.S. Bureau of Labor Statistics objavio 4. septembra da je „...zaposlenost nastavila da opada u avgustu, a stopa nezaposlenosti je porasla na 9,7%“. Dakle ne samo da nezaposlenost ne opada, nego raste i najviša je zabeležena u SAD u poslednjih 26 godina. Sve uprkos „Obami spasiocu“ i njegovom ogromnom „stimulus planu“.

Još je gore što Administracija to pokušava da prikrije i da nastavi sa obmanjivanjem javnosti. U govoru na Brookings Institute Džo Bajden, američki podpredsednik kaže, da je Obamin paket spasao ili stvorio 500.000 do 700.000 radnih mesta. I to je netačno. Od kada je usvojen Obamin paket u februaru do juna 2009. tzv. stopa generisanja novih radnih mesta je pala sa 3,2% na 2,9%. Dakle, ne može biti da je nastalo ili sačuvano više radnih mesta.

Ovaj razvoj stvari je iznenađenje samo za naivne. Kada država podiže svoju potrošnju, to ne stimuliše privatne firme na ulaganja. Sasvim obrnuto, to ih destimuliše da ulažu, a kada manje ulaže, manje je radnih mesta, što i zvanična statistika pokazuje. Zašto je tako?

Pa, iz vrlo jednostavnog razloga. Ako državna potrošnja raste, rastu i rizici od povećanja poreza i inflacija u budućnosti. I viši porezi i viša inflacija su za biznis destimulativni. I zato preduzetnici ne planiraju nova ulaganja i ne zapošljavaju nove ljude, nego smanjuju ulaganja i otpuštaju deo zaposlenih.

Ne bi iznenadilo da poraz Obaminog programa na ključnoj tački podstakne njegov tim da aktiviraju nove inicijative – predlog „reforme“ zdravstvenog osiguranja je već u toku. I ko zna šta još. Obama i njegovi momci i nisu tu da bi nešto rešili ili poboljšali, nego da bi pojačali kontrolu privrede i društva od strane države. To je njihova osnovna ideja, a Ram Emanuel, šef stafa Bele kuće je bio neoprezan da to i kaže: „Ne sme se desiti da se ozbiljna kriza upropasti. A ova kriza nam omogućava da učinimo stvari koje nismo mogli ranije“. Ljudi od vlasti očekuju rešenja, a vlast to očekivanje koristi da poveća kontrolu svih sektora života i rada. Ljudi naravno greše što išta očekuju od vlasti, ali takva je priroda jednog dela ljudi.

Da li je onda ovo igra bez granica? Svakako ne. U januaru je Obamu podržavalo 60% birača, a koliko čujemo ovih dana podrška je pala na 43%. I deo naivnih je shvatio.
(06.09.2009.)


Šta ćemo sada Pejoviću (2)
Miroslav Prokopijević
09.09.2009.
Istina o Obami se teško podnosi. Tako je bilo u vreme američke predsedničke kampanje, tako je i danas kada se vidi da se ne ispunjavaju neka od ključnih Obaminih obećanja. Kao što je prošli put branio Obamin „lik i delo“, tako Vojislav Pejović to čini i danas. Tada je bilo lakše braniti Obamu, jer nismo mogli da proverimo stepen ostvarenosti bar nekih izbornih obećanja. Tada je moglo da se govori samo kuda će Obamina ekonomska filozofija odvesti, jer izbor određene politike ima predvidive rezultate. Danas stižu egzaktni podaci o Obaminim promašajima i ja sam naveo jedan od centralnih. Da je u februaru 2009. pri usvajanju „stimulus plana“ obećao da će stopa nezaposlenosti u SAD opadati i da će u avgustu 2009. pasti na 8%. Suprotno Obaminom obećanju, stopa nezaposlenosti je posle usvajanja „stimulus plana“ rasla i avgusta 2009. dostigla 9,7% - najviše u poslednjih 26. godina. Usput sam ukazao da je takav razvoj stvari prirodna posledica Obamine ekonomske politike, da drugačije i nije moglo biti. Ako država ide u enormni deficit, preduzetnici ulažu manje, jer raste rizik od viših poreza i inflacije. Mada, i inflacija je samo jedan od poreza.

Pejović odgovara da je „tačno da to obećanje nije ispunjeno“, ali da su i tada neki pro-Obamini ekonomisti upozoravali da je obećanje nerealno. Bitno je da Obamino obećanje nije bilo tačno, on ga nikada nije korigovao. A to što su njegovi ekonomisti rekli je takođe pogrešno, jer sa njegovom politikom koja destimuliše ulaganja i biznis, stopa nezaposlenosti mora da raste ili stagnira na visokom nivou, a ne da pada.

Vojislav Pejović u novom članku pokreće niz pitanja. Nema prostora da se na to osvrnem, nego ću samo par reči reći o onome što mi izgleda zanimljivo.


Pejović pita šta bi se desilo da Obamina administracija nije intervenisala, implicirajući da su intervencije poboljšale ekonomsku situaciju. Nikada to ne bih rekao. Da nije bilo državnih intervencija, propali bi Krajsler i GM, a njihovo tržište (i deo zaposlenih) bi preuzeli Tojota, BMV, Ford... Propao bi AIG, a njegovo tržište i zaposlene bi preuzeli konkurenti. I tako redom. Kriza bi bila oštra i verovatno kratka, ovako će biti možda plića ali vrlo duga. Za razliku od Pejovića, ne vidim da smo na pragu izlaska iz krize. Zaustavljanje pada u nekim zemljama (Nemačka, Francuska, Japan) posledica je veštačkog podsticanja tražnje državnim intervencijma, a ti efekti se pre ili kasnije iscrpu. Tako, pošto stalne intervencije na tom ili približnom nivou nisu moguće, za nekoliko meseci će se vratiti loši ekonomski trendovi.

Na moju primedbu da je većina ključnih ekonomista našeg vremena izrazila skepsu u Obaminu ekonomsku filozofiju, Pejović nudi listu onih koji podržavaju Obamu. Na njoj ima i nobelovaca za ekonomiju. Uz ovaj prilog šaljem listu i kratko pismo onih koji kritikuju Obaminu ekonomsku filozofiju i koji sažeto kažu zašto njegov plan ne može da uspe. Ali, puko navođenje imena ne može da reši stvar.

Kada je Hajek dobio Nobelovu nagradu 1974, podelio ju je sa Gunarom Mirdalom. Mirdal je prvo govorio da neće primiti nagradu, jer je Hajek reakcionar. Ipak ju je primio. Dakle, nobelovci su i jedan i drugi. Ali, danas Mirdala niko ne citira, prosto nije prošao test vremena, dok Hajek spada u najcitiranije ekonomiste u istoriji ekonomske misli. Usled toga, različitu težinu bi imale tvrdnje jednog i drugog (da su živi).

Ni danas nobelovci ili ekonomisti sa jednakim publicitetom nisu jednako dobri. Recimo, kada je Štiglic dobio Nobelovu nagradu uzeo sam i pročitao približno 1000 strana njegovih radova, da vidim da li sam napravio grešku namerno preskačući njegove radove (pošto mi se dva-tri koja sam prethodno čitao nisu dopali). Uzalud, iz njegovih članaka nisam naučio ništa što već nisam sa svojom skromnom pameću znao. Pri tome ne želim da kažem da nikada ništa nisam naučio iz radova autora left-wing orijentacije. Ima takvih koje cenim kao profesionalne pisce, kao što su Semjuelson ili Amartja Sen.

Nikada nisam cenio pisce koji se okreću kako vetar duva. U vreme Bušove administracije Krugman je pisao da je tadašnji budžetski deficit od oko 2,5% razoran za privredu SAD, a sada kaže da deficit od 12% nije strašan. To se zove „laku noć standardi“. Deficit od 12% je svojstven banana republikama ili ekonomski jako lošim administracijama izvan „banana kruga“. I tu ništa ne može da promeni izjava bilo koga. Usput, i Krugman je nobelovac. Ili Kristina Remer, čiji su zaključci iz ranijih akademskih radova tačno suprotni onome što sada radi. Legitimno je da neko „proda veru za večeru“, ali je legitimno i da mi ostali o tome imamo mišljenje. Ugled se stiče čitavog života, a može da se izgubi samo jednom velikom glupošću.

Na kraju, politički lajtmotiv. Pejović kaže da Obama nije poseban po tome što se reklamirao kao spasilac, da to rade i drugi. Ne mogu da se setim da su se tako ponašali Megi Tačer, Bler, Kol, Šreder, Berluskoni... Svi su se oni reklamirali kao ljudi koji imaju bolje rešenje od rivala, a ne kao mesije. Obično to rade političari poput Kastra, Uga Čaveza ili Gadafija. Obama je sebe predstavljao upravo kao Mesiju. Pre neki dan sam dobio članak jednog od poznatijih američkih novinara, Čarlsa Krauhamera, koji efektno pokazuje kako je Obama za samo nekoliko meseci prešao put od Mesije do običnog političara-smrtnika.

Bilo kako bilo, većina u SAD je svojevremeno poverovala u Obamin mesijanizam, ali kao što rekoh, popularnost mu je pala sa 60% u januaru na 43% u avgustu ove godine. Pejović je još u ovih 43%, ali možda i on jednog dana napusti brod koji je osuđen na neuspeh.

(08.09.2009.)

_________________
Samo hrabri pobedjuju
Nazad na vrh Ići dole
Greta
VIP
VIP
avatar

Broj poruka : 1263
Localisation : Bgd
Points : 3128
Datum upisa : 28.05.2007

PočaljiNaslov: Re: Komentari Miroslava Prokopijevića   3/4/2011, 01:27

Srbiji potrebno još pet do šest Deleza


BEOGRAD, 3. marta 2011. (Beta) - U Srbiju bi trebalo da dodje još pet do šest velikih trgovinskih lanaca poput belgijskog Deleza i to na teriroriji cele Srbije da bi se pospešila konkurencija i da bi se to odrazilo na cene, kazao je direktor Centra za slobodno tržište Miroslav Prokopijević povodom prodaje Delta Maksi Grupe.

Prokopijević je u četvrtak u izjavi za Betu povodom prodaje Miškovićevog trgovinskog lanca Maksija belgijskom Delezu kazao i da ukoliko ta firma koja je kupila lanac prodavnica u Srbiji "bude potplaćivala domaće političare da je štite od konkurencije cene neće padati".

On je dodao da su, koliko mu je poznato, samoposluge Deleza bar u Belgiji i SAD-u namenjene platežno sposobnijoj klijenteli ali da nije upoznat sa cenama tog trgovinskog lanca na tržištu istočne Evrope, mada ne treba očekivati da cene u trgovinama "Maksija" padnu.

Delta Maksi Grupa prodata je belgijskom Delezu za 932,5 miliona evra, i najavljeno je da će porez od te transakcije biti plaćen u Srbiji. Prokopijević je kazao da su od te sume 300 miliona evra dugovi Maksija i oni se ne oporezuju, te da je efektivna suma za oporezivanje onda nešto preko 600 miliona evra.

_________________
Samo hrabri pobedjuju
Nazad na vrh Ići dole
Limited011
Old member
Old member
avatar

Broj poruka : 1462
Points : 4026
Datum upisa : 07.05.2009

PočaljiNaslov: Re: Komentari Miroslava Prokopijevića   4/23/2012, 11:29


Prema Prokopijeviću, političari u Srbiji ne rade ono što im je posao, to jest ne popravljaju poslovno okruženje, već umesto toga rasipaju državne pare.
"Naravno, deo toga što daju investitorima, oni im vraćaju u kešu ili na račune u inostranstvu. Te pare političari koriste za lično bogaćenje i kampanje. Zbog toga je politika najprofitabilniji posao. To je kriminal.
Što ne reče Dačić da će da hapsi takve i druge lopove iz njihove vladajuće koalicije. Verovatno zato što bi na udaru bio skoro čitav državni vrh, sve skupa s njim", rekao je Prokopijević.


_________________
Henri Kisindžer: “Opasno je biti neprijatelj SAD-a, ali je pogubno biti i njen prijatelj.”
Nazad na vrh Ići dole
Big Mile
VIP
VIP
avatar

Broj poruka : 1400
Points : 5626
Datum upisa : 19.02.2011

PočaljiNaslov: Re: Komentari Miroslava Prokopijevića   4/23/2012, 12:30

I svaka mu je na mestu! aplauz
Nazad na vrh Ići dole
Fast
VIP
VIP
avatar

Broj poruka : 745
Points : 2372
Datum upisa : 21.04.2011

PočaljiNaslov: Re: Komentari Miroslava Prokopijevića   4/23/2012, 13:04

Za iznošenje ocena o korupciji i prljavim stvarima je ok. Što se tiče ekonomije, teorija - dobar, praksa - nula. Podsetiću vas samo da je u januaru 2008. godine crtao i predvidjao da će kurs biti 120-150 dinara. I on i Kovačević. Da sam na njihovom mestu pocepao bih diplomu(e). Zanimljiv za čitanje, prvenstveno za razonodu, ali neozbiljan za ozbiljno poimanje ekonomskih problema. Nemojte baš da uzimate zdravo za gotovo to što iznosi u javnost
Nazad na vrh Ići dole
Maca
VIP
VIP
avatar

Broj poruka : 1608
Godina : 40
Localisation : Sombor
Points : 4500
Datum upisa : 28.05.2007

PočaljiNaslov: Re: Komentari Miroslava Prokopijevića   4/23/2012, 16:21

Poznato je da je on za čist liberalni koncept u ekonomiji, onaj najjeziviji bez države u bilo kom obliku, a osim toga on je pisao ekonomski deo partijskog programa LDP-a.

Takodje je poznato da su ekonomisti osobe koje umeju lepo da objasne uzroke i razloge nekog dešavanja u ekonomiji TEK pošto se tako što desi...

_________________
Prestani da mrziš ako do sebe držiš !
Nazad na vrh Ići dole
Drag65
VIP
VIP
avatar

Broj poruka : 611
Points : 1423
Datum upisa : 12.07.2009

PočaljiNaslov: Re: Komentari Miroslava Prokopijevića   4/23/2012, 19:37

Limited011 ::

Prema Prokopijeviću, političari u Srbiji ne rade ono što im je posao, to jest ne popravljaju poslovno okruženje, već umesto toga rasipaju državne pare.
"Naravno, deo toga što daju investitorima, oni im vraćaju u kešu ili na račune u inostranstvu. Te pare političari koriste za lično bogaćenje i kampanje. Zbog toga je politika najprofitabilniji posao. To je kriminal.
Što ne reče Dačić da će da hapsi takve i druge lopove iz njihove vladajuće koalicije. Verovatno zato što bi na udaru bio skoro čitav državni vrh, sve skupa s njim", rekao je Prokopijević.


Pri tome je, što je poenta teksta, Prokopijević je prognozirao nakon izbora: rast cena i inflacije, još veće slabljenje dinara, kao i smanjivanje plata i penzija i dalja otpuštanja.

http://www.smedia.rs/vesti/izbori/vest/91463/Izbori-2012-SPS-DS-SNS-Ivica-Dacic-Toma-Nikolic-Boris-Tadic-Prokopijevic-Posle-izbora-otkazi-rast-cena-i-inflacije.html#

Može se ocenjivati ovako il onako, ali da je bahati birokratski intervencionizam dosegao neslućene razmere - jeste. Glavni protagonisti takvih politika su baš oni koji nikada nijedan dinar nisu zaradili a da nisu zobali sa državnih jasala - skakavci koji pojedoše godine.

I nije mi nikako jasno, kako to da se domaća privreda preko svake mere opterećuje, posebno dažbinama na plate: umesto 40-tak % čitavih 63%, a onda se daju nekim stranim firmama, poput Milbauera, recimo, iznosi od 5.-10.000 evra za 1 radno mesto.

Prevedeno, to otprilike je jednačina: uništiš 10 radnih mesta za jedno novo - ko je tu lud, ili kvaran ili destruktivan ili lopina bahata, svako će proceniti.
Nazad na vrh Ići dole
Boranija
Old member
Old member
avatar

Broj poruka : 1530
Points : 4652
Datum upisa : 25.07.2010

PočaljiNaslov: Re: Komentari Miroslava Prokopijevića   4/24/2012, 04:28

Da napomenem da ni tih 5/10000 evra po novom radnom mestu koje širokogrudo dele strancima nemaju, već ih uzimaju od banaka po visokim kamatama, a mi sve to treba da vratimo!

_________________
Kad ima love za šljam, ima da bude i za mene!!
Nazad na vrh Ići dole
 
Komentari Miroslava Prokopijevića
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1
 Similar topics
-
» Lux vozilo za TAXI (2013.god)

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
BELEX Club :: SVE I SVAŠTA-
Skoči na: