SDU postala Partija radikalne levice

Naslov: SDU postala Partija radikalne levice 9/7/2020, 19:06

Na 12. redovnom kongresu SDU, koji je bio izbornog karaktera, ime stranke je promenjeno iz Socijaldemokratska unija u Partija radikalne levice.

Kako se navodi u saopštenju, na kongresu su usvojeni predlozi novog Programa, programskog dokumenta Deklaracije o radničkim pravima i predlog novog Statuta.

Dodaje se da, u skladu sa promenom naziva, Socijaldemokratska omladina je postala Radnička omladina, a Forum žena će od sada biti Front žena.

Kongres SDU je predstavljao završnicu procesa ujedinjenja levih snaga u Srbiji, koji je počeo pozivom stranke iz 2018. godine. U saopštenju ističu da je taj proces nastavljen kroz zajedničku saradnju protiv nasilnih iseljenja, izgradnje MHE, kao i ujedinjenjem pojedinaca iz Levog samita Srbije, Diema25 i studentskih pokreta iz Novog Sada i Beograda.

Na stranačkim izborima izabrano je predsedništvo Partije radikalne levice u kome će, kako se navodi, biti Milena Repajić (32), istoričarka iz Smedereva, Isidora Aćimov (29), studentkinja iz Zrenjanina, Ivan Velisavljević (38), dramaturg iz Šapca, Mina Milošević (22), studentkinja iz Požarevca i Ivan Zlatić (45), aktivista iz Čačka.

Naslov: LEVICA u Srbiji (i u svetu) 10/15/2020, 19:49

citat ::: Такву критику налазимо код Џоне Голдберга у његовој књизи Либерални фашизам (2007). Он, такође, тврди да у САД припадници лево-либералног естаблишмента у медијима, култури и политици, проглашавају за фашизам све што им се не допада (4). Као пример наводи књигу Криса Хеџиса Амерички фашисти (2007) у којој је целокупна америчка хришћанска десница изједначена с фашизмом (5). Али, такав милитантни „антифашизам“, по Голдбергу, удара на саме корене традиционалних америчких слобода. Стога је то, заправо, скривени фашизам. Као што каже Енио Флајано, „данашњи фашисти се деле у две групе – фашисте и антифашисте“.

Слично становиште налазимо и у чланку Слободана Радосављевића „Антифашизам – последње уточиште ниткова“ (2013). Једино што Радосављевић уместо у левици корен фашизма види у идеологији антикапиталистичког колективизма. Леви облик те идеологије је комунизам, а десни фашизам. Данас се иза антифашизма, сматра Радосављевић, често крије компромитовани леви колективизам. Но, инфлацијом етикетирања, „фашиста је постао сваки политички противник чије ставове треба прогласити неприхватљивим“. Отуда је антифашизам, данас, најчешће „ефикасно демагошко средство за `нормализацију` политичких ставова и идеологија чија је политичка, идеолошка и етичка вредност једнака фашизму, па чак и за `нормализацију` самог фашизма“.

Лева критика идеологије антифашзма, међутим, сматра да је на левици антифашизам подметнут од стране крупног, транснационалног капитала, као сурогат истинске леве политике. Бернд Рабел каже да „немачка левица не може више да критикује капитализам јер је и сама постала `натовска` и проамеричка. То није само у Немачкој, већ и на Западу. Њен ранији, прави циљ – критика капиталистичког система – данас је замењен идеологијом `антифашизма`. Тако је резервни циљ („Еrsatzziel“) постао одједном главни. (…) Левица у Немачкој верује да води борбу `против фашизма“, а на крају готово увек испадне да се она бори против сопственог, немачког народа (mit einem Kampf gegen das deutsche Volk), (…) а на страни америчког агресора“.

На сличној позицији међу левичарима у Србији је Дарко Драшковић. Он је још 2008. године указао да је за левицу „антифашизам“ сурогат-идеологија. „Најлакше је декларисати се као антифашиста“, каже он, док у исто време „ми ни речи не проговарамо о репресији над радницима — репресији која значи неједнакост против које као левичари морамо да се боримо“. Такав антифашизам је, објашњава Драшковић, тек идеолошка шифра, а „функција шифре је увек да скрива оно шифровано“, „да произведе слепило“ – за оно што је истински важно. Као пука шифра, данашњи антифашизам, по Драшковићу, „представља најгору и најопаснију ревизију историјског антифашизма – зато што највише личи на историјски антифашизам, до којег нам је у ствари стало“. У том смислу, данас „нема невиног антифашизма“, а они најмилитантнији произвођачи слепила, који су, поврх свега још, и „у савезу са крупном буржоазијом“, наводе Драшковића на оцену да су данас, често, „антифашисти инверзна слика фашиста“.

У чланку из 2019. Драшковић такође критикује српску левицу да је прихватила идеологију овдашњег „цивилног сектора“ – иза ког по правилу стоје транснационалне структуре – а коме је главни циљ борба против „дискриминације, расизма и сексизма, те национализма, шовинизма, фашизма, нацизма – који бујају у примитивној, заосталој, `азијатској`, `не-европској` средини“. Проблем с таквим приступом, по Драшковићу, није само „понекад сасвим отворени, презир према народу, било према Србима (аутошовинизам), било према сиромашнима (гађење) и необразованима (ароганција)“, као и у одрицању права „народа у Србији да одлучује о својој судбини“ – чиме се успоставља „неједнакост народа у Србији спрам, рецимо, народа у ЕУ“. Проблем је што, за ову идеологију, основна „идеја фаличности народа у потпуности изврће праве разлоге лошег стања у Србији – а то је положај неоколоније ЕУ и НАТО пакта“.

У другом чланку из исте године, пак, Драшковић критикује „локалну идеологију антинационализма“ која је тек „домаћа варијација на тему глобалне `антифа` идеологије“. Реч је о томе да се национализам у Србији оптужује за сва зла, односно он „функционише као крајњи експлананс (оно што објашњава), који сам не захтева даље објашњење“. У таквој идеологији „национализам је апсолутно зло, зло по себи“, и уједно узрок свега лошег што нам се на овим просторима догађало последњих тридесетак година. „Нема помена империјализма, неоколонијализма, тј. нема покушаја да се злочини, национализам и тсл. доведу у везу или, штавише, објасне империјализмом и неоколонијализмом“. Дакле, фукција такве идеологије је заслепљивање за стварне узроке наших главних друштвених проблема.

На сличној позицији је, када је реч о левици у Србији, и Марио Калик. И он, у чланку из прошле године, критикује што је српска левица преузела идеологију НВО сектора. „Критика национализма не сме у идејној и политичкој стратегији левице да надјача критику империјализма“. Он упозорава нашу левицу да „нација не служи само империјализму, већ може да служи и борби против њега“. Зато каже да „у сувереној националној држави социјализам не мора бити нужан, али у колонији он није могућ. Зато је патриотизам нужан за социјализам“. „Ко на левици ћути о западном империјализму, нека ћути и о српском национализму“.

Да „доминантни, савремени антифашизам левице нема везе с историјским антифашизмом“, слажу се и Дарко Делић и Давид Новаковић (2019). Док је класични „антифашизам био народно-ослободилачки и револуционарни“, овај „киднаповави“ – јер је, заправо, узурпиран „од стране либералне идеологије“ – „своди се на идеологију људских права“. Зато он „нема никакве везе ни са слободом народа од империјалног и колонијалног тлачења, а ни с укидањем економском тлачења у виду капитализма“. Посебно је жалосно што је „левица одступила од темељних принципа класне борбе на периферији капитализма“ (где се налази Србија), а ти принципи су: „народна сувереност и антиимперијализам“.

Делић и Новаковић су, такође, сагласни с Драшковићем „да је детерминишући фактор српске политичке и социјалне ситуације неоколинијални положај Србије“. Сагласни су и с његовом критиком антинационалистичке идеологије, за коју „сваки легитимни захтев за слободом народа у Србији – слободом да сам бира свој историјски пут, или да захтева једнакост с другим народима – бива означен као национализам који, према заједничком становишту левице и цивилног сектора, неумитно води у шовинизам, фашизам и, напослетку, нацизам“.

Коначно, када је реч о нашој левој интелигенцији, Предраг Ковачевић у чланку објављеном пре две недеље указује на тоталитаристичке димензије доминантне идеологије „антифашизма“. Ковачевић се, најпре, позива на Фукоа, који „тотализујући бирократско-технократски капитализам назива новим фашизмом“. „Идеални тип појединца у овом систему је неко ко нема породицу и пријатеље, али се лако уклапа у нова окружења, поседује знања и вештине који му омогућују да лако мења послове и место пребивалишта, и тиме се прилагођава брзим променама на тржишту рада“. Такав, за систем идеални појединац, „води рачуна о сопственој физичкој кондицији и исхрани јер све то поспешује његову продуктивност“. „Ако је савремени тотализујући, капитализам – систем новог фашизма“, каже Ковачевић, „онда нам постаје јасно ко су нови фашисти: сви они који здушно заговарају овакав систем и критикују, сатиризују и демонизују начине живота који нису у складу с њим“.

„Позападњачена елита“, објашњава Ковачевић, захтева „трансформацију сваког појединца у савршен делић капиталистичке машинерије“. Когод припада „незападним религијама“, когод не зна довољно добро „енглески језик, не забавља се по западним обичајима и не конзумира само западни културни садржај“ – постаје непријатељ. „Колонијалне елите су огорчене због чињенице да њихов заостали народ никако да се модернизује“, каже Ковачевић. Због тога се „појединци из кругова колонијалне елите претварају у најватреније нове фашисте – јер не виде никакав проблем у бесомучном демонизовању сопственог народа“.

„Фанатични нови фашисти“, пише даље Ковачевић, „не виде никакав проблем у томе што су они на себе преузели реторику западног фашизма и усмерили је против својих народа. (…) У једној врсти орвелијанског обрта, носиоци фашистичке реторике себе представљају либералима и антифашистима“.

„Наратив о `ненормалној земљи`“, закључује Ковачевић, „има за циљ да код највећег броја људи формира убеђење како та земља нема никакву будућност. Због тога је једини рационални циљ емиграција. На тај начин, колонијални центар остварује константан прилив квалификованог младог становништва – које је у потпуности прихватило идеју о неопходности ултрамодерне, (…) или онога што Фуко зове новим фашизмом“.

Naslov: Re: SDU postala Partija radikalne levice 10/15/2020, 21:30

Verovatno nije loš tekst, ali dugačak za čitanje. Samo sam preleteo. Ali ko želi detaljno da pročita, neka nam skrati suštinu u par rečenica. ljubav

Mornaru, možeš i ti ako te ne mrzi.

» Kako je Amerika postala imperija...i kako ce propasti?