Oktobra 2003. godine,
Philip Morris je preuzeo “industrijsko blago” Srbije. DIN je najveća fabrika duvana u zemlji, čije se sedište nalazi u Nišu, jednom od najstarijih gradova na Balkanu.
Ova akvizicija je učinila da
Phillip Morris postane jedan od najmoćnijih stranih entiteta u Srbiji. Svi su želeli da se tu zaposle: plaćali su malo bolje od prosečnog lokalnog biznisa, a imali su i prestižno svetsko ime. Drugi simboli američke moći u Srbiji, kao što su ambasada, filantropske organizacije, USAID i vojska, često su smatrani sumnjivim ili neprijateljskim elementima koji se mešaju u unutrašnje stvari suverene zemlje, međutim
Philip Morris je dočekan sa puno pozdrava i premalo pitanja.
Kada su zvaničnici kompanije uspostavili biznis u Srbiji, imali su najmanje dva glavna cilja: da maksimalno smanje iznos akcize i da regrutuju nove pušače, pre svega mlade.
Trudeći se da preuzmu kontrolu nad kretanjem iznosa akciznog poreza, koji se nameće proizvodima štetnim po zdravlje ljudi, uspostavili su prisne odnose sa relevantnom političkom elitom. Interni dokument
Philip Morrisa iz baze
Tobacco Legacy Documents Library sasvim otvoreno opisuje ovu strategiju: “Strategija PM-a je rad sa najvišim političkim kontaktima na tržištima Istočne Evrope, pre svega u ministarstvima finansija. PM takođe koristi diplomatske misije SAD-a u zemljama Istoka kako bi sproveo svoj pogled na stvari…”
Zato je zanimljivo da je savetnica Ministra finansija za poreski sistem i Poresku upravu, Milica Bisić, prethodno služila kao direktorka regulativnih poslova u
Philip Morrisu. Pre toga, Bisićeva je bila zamenica ministra finansija u Srbiji i direktorka Poreske uprave Republike Srpske. Čak je dobila i “nagradu za integritet” organizacije
Transparency International za “borbu protiv korupcije i izbegavanja plaćanja poreza”. U isto vreme,
Philip Morris je pripremao nagodbu za isplatu odštete od milijardu evra Evropskoj uniji kako bi okončao parnicu u kojoj je optužen za umešanost u organizovani kriminal i krijumčarenje cigareta u regionu.
Sa ili bez prijatelja u Ministarstvu finansija,
Philip Morris je bio prilično uspešan u pokazivanju sopstvene moći nad političarima i nad javnim mnenjem prilikom lobiranja za niže iznose akciza. Kompanija je često u vrlo ratobornom stilu obezbeđivala svoj uticaj na domaće prilike.
Pol Rajli (
Paul Riley), bivši direktor
Philip Morrisa u Srbiji i Crnoj Gori, voleo je da iznosi nedorečene pretnje. Pored toga što je stalno podsećao javnost da doprinosi ove kompanije čine 6% ukupnog priliva budžeta Srbije, on je često i upozoravao da bi rast akciza bio “pretnja za dalji razvoj poslovanja,” čime bi bio “ugrožen značajan napredak postignut” do sada, kao i da bi “radna mesta koja upošljavaju hiljade ljudi bila ugrožena”.
Nažalost, Rajlijeve izjave su postigle željeni efekat. Ljudi su postali nervozni. Novine su objavljivale panične naslove poput “Filip Moris ne napušta Srbiju!” Čak su i političari bili zastrašeni. Prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić se sa toliko poštovanja odnosio prema ovoj duvanskoj korporciji u vezi sa akcizama, da je [url=http://www.beta-video.tv/?page=play&id=31433&naslov=Vu%C4%8Di%C4%87: ``Filip Moris`` zna%C4%8Dajno prihoduje bud%C5%BEetu Srbije]izgledalo kao da se izvinjava[/url]. “Ja sam ovde u ime Vlade Republike Srbije obećao našim domaćinima, našim prijateljima, da ćemo gledati da na svaki mogući način njima pomognemo, zbog činjenice da oni pokrivaju danas 6% naših budžetskih prihoda” izjavio je Vučić u sedištu
Philip Morrisa u Nišu i dodao, “to je za nas ne samo zadovoljavajuća činjenica već i velika obaveza i odgovornost u budućnosti.” Niko ne može da predlaže oporezivanje
Philip Morrisa bez posledica. To je vrsta korporativne talačke situacije.
Međutim, Rajli je prećutao da je stopa akciznog poreza u Srbiji i dalje daleko ispod standarda koji preporučuje Svetska zdravstvena organizacija. Još gore, daleko je ispod minimuma propisanog direktivom EU. (Da bi maksimalno povećao pritisak na Evropu,
Philip Morris je otvorio kancelariju u Briselu koja je udaljena samo 50 metara od zgrade Evropske komisije).
Kada je došlo vreme da Srbija pristupi Centralnoevropskoj asocijaciji slobodne trgovine (CEFTA) 2007. godine,
Philip Morris je — uz pomoć američke ambasade — pokušao da interveniše. Ulazak u ovu trgovinsku zonu, podrazumevao je da Srbija mora da harmonizuje svoje akcizne poreze sa drugim zemljama, što je takođe predstavljao korak bliže EU. Jasno je da je ovo razbesnelo rukovodstvo
Philip Morrisa. Majkl Polt (
Michael Polt), koji je u to vreme bio američki ambasador, objavio je saopštenje u kojem zahteva da Vlada Srbije “učini nešto” povodom problema sa CEFTA-om, iako ovaj sporazum promoviše liberalizaciju i regionalnu saradnju — što je upravo ono što Vašington obično podržava. Zaštita interesa svojih kompanija u inostranstvu je uvek bio važan deo američke spoljne politike, a
Philip Morris je tokom prethodne decenije dao skoro 8 miliona dolara kampanji političke stranke kojoj pripada ambasador Polt.
U međuvremenu, uprkos prašini koju su dizali
Philip Morris i ambasada, trgovinski sporazum je izuzetno dobro poslužio Srbiji. Samo tokom prvih šest meseci ove godine, Srbija je ostvarila dobitak od 737,5 miliona dolara od CEFTA sporazuma, a izvezla je robu u vrednosti od 1,42 milijarde dolara u zemlje regiona.
Sredinom devedesetih godina u Kijevu,
Philip Moris je pribegavao čak i okrutnijim sredstvima raspirivanja straha u vezi sa solventnošću krhke ekonomije. Grupa zvaničnika koji se bave javnim zdravljem pokrenuli su kampanju za zabranu reklamiranja duvana, jer su se plašili da će biti “neodoljiv” mladim Ukrajincima koji nisu odrasli uz bleštave oglase i potrošačku euforiju. Ispostavilo se da zabrinutost zdravstvenih radnika nije bila bez osnove. Između 1990. i 1995. godine pušenje je u Istočnoj Evropi poraslo za 5,6%.
Odgovarajući na predloženu zabranu,
Phillip Morris je krenuo u kontranapad i sastavio britku, dobro dizajniranu brošuru od 40 stranica, sa naslovnicom na kojoj je prikazano 400 miliona dolara u kešu raspoređenih tako da formiraju zgužvane listove duvana. “Ovo je iznos koji će ukrajinska ekonomija izgubiti u narednih pet godina kao posledica zabrane reklamiranja duvana”, stajalo je u naslovu. Sve to je ostavljalo snažan uticaj na ljude koji su živeli u ekonomskoj neizvesnosti post-sovjetske ere. Da stvar bude podmuklija, kompanija je rekla vladi da je brošuru kreirala nezavisna organizacija pod imenom “Asocijacija nezavisnih savetnika za pitanje oživljavanja ukrajinskog duvanskog sektora.” Na kraju je predstavnik
Philip Morrisa iz sedišta u Švajcarskoj priznao da je brošuru ipak napravila njegova kompanija, kao i da “Asocijacija nezavisnih savetnika” zapravo nikad nije postojala. Naravno, ovo su priznali tek nakon što su zdravstveni radnici Ukrajine, sa svojom siromašnom kampanjom i ručno heftanim materijalom, već bili poraženi.
Velika duvanska industrija
S obzirom na količinu pažnje koja je posvećena jedinstvenom doprinosu
Philip Morrisa državnom budžetu Srbije, dalo bi se za očekivati da je izvoz duvana prilično visok. Međutim, brojke na odličnoj aplikaciji MIT-ja,
Observatory of Economic Complexity, daju potpuno drugačiju sliku.
Prema poslednjim dostupnim podacima, koji se odnose na 2010. godinu, Srbija je izvezla i uvezla sledeću količinu duvanskih proizvoda (u američkim dolarima):
Srbija: Izvoz duvanskog sektoraSrbija: Uvoz duvanskog sektora Cigare
Sirov duvan
Cigarete
Papir za cigarete
$26 miliona
$37 miliona
$2.8 miliona
$14,365
Cigare
Sirov duvan
Cigarete
Papir za cigarete
$64 miliona
$25 miliona
$7.9 miliona
$5.9 miliona
Ukupan izvoz: $65,814,365Ukupan uvoz: $102,800,000Iako su proizvođači vrhunskih brendova kao što su
Marlboro, Lucky Strike, Camel i
Sobranie uložili značajne investicije u duvansku industriju, Srbija i dalje mora da potroši više od 100 miliona dolara godišnje na uvoz duvanskih proizvoda.
A. B. Gilmor, istraživač uticaja privatizacije na duvansku industriju, ustanovio je da ovo važi i za zemlje širom bivšeg Sovjetskog Saveza, gde god su međunarodne duvanske korporacije preuzimale nekadašnje državne monopole: uvoz cigareta i dalje premašuje izvoz, čak i nakon čitave decenije poslovanja.
Najveći pušači na svetu
“Ne prodaje se ovde fabrika u Nišu i zemljište, već srpsko tržište”, objasnio je Slavoljub Dragićevć, bivši generalni direktor Duvanske industrije Niš, 2003. godine.
Philip Morris i drugi industrijski giganti su do tada već više od jedne decenije investirali u državna duvanska preduzeća širom Istočne Evrope, a rezultati toga su bili vidljivi: između 1991. i 2000. godine, konzumacija cigareta po glavi stanovnika je porasla za 53% u bivšim sovjetskim republikama u kojima su ove korporacije privatizovale preduzeća, dok je zabeležen pad od 3% u zemljama u koje ove korporacije nisu kročile.
Čim se korporacije nastane u novoj zemlji, počinju sa agresivnom promocijom svojih brendova (koji svakako nisu nepoznati, a u mnogim slučajevima su ih korporacije ranije već krijumčarile na dato tržište). Kada je
Philip Morris tek stigao u Srbiju, započela je sveopšta marketinška ofanziva. Otvorena i prikrivena promocija je prosto bila svugde, uglavnom bez ikakvih zakonskih provera. Tu su bile i kontroverzne klupske žurke sponzorisane od strane ove industrije, sa nazivima poput
Red Rush Marlboro, Urban Wave Camel, Marlboro Mxtronic i, kako je jedan beogradski događaj nazvan,
Philip Morris Party. Socijalističke državne duvanske kompanije jednostavno nikad nisu imale potrebu da “umetnost marketinga” usavršavaju na ovaj način, a izgledalo je da nov pristup daje rezultate (makar među mladima i nekritičnima).
U Srbiji i drugim zemljama Istočne Evrope, fabrike duvana su agresivno ciljale na žene i mlade, brendovima cigareta “sa ukusom kajsije i krema” i pakovanjem dizajniranim tako da podsećaju na karmin ili parfem. U partnerstvu sa kompanijom Volvo, sponzorisali su događaje poput
“glamour cigarette” fashion show u Moskvi.
Ove nove demografske grupe nastavile su da kupuju cigarete zahvaljujući niskim cenama: prisustvo velikih korporacija i njihovih raznih brendova obaralo je cenu zbog konkurencije, dok su kompanije ujedno činile sve što su mogle da akcizni porez bude što minimalniji. Rezultat toga je činjenica da su cigarete u Istočnoj Evropi i dalje veoma jeftine. Na primer, paklica cigareta u Srbiji u proseku košta oko 2,30 dolara, dok je u Rusiji prosečna cena 1,70 dolara.
Naravno, sve ovo je tokom protekle decenije uticalo na pušačke navike građana Srbije. Godine 1999, Jugoslavija je imala jednu od najrazrađenijih nezakonitih trgovina duvanom na svetu, ali je i pored toga imala nižu stopu potrošnje duvana po glavi stanovnika (2.097,96) nego nekoliko drugih zemalja na Balkanu, uključujući Grčku (2.856), Makedoniju (2.658,22), Bosnu i Hercegovinu (2.562,52) i Bugarsku (2.314,08). Tada je potrošnja duvana u Srbiji bila gotovo identična onoj u Hrvatskoj (2.086,4).
Međutim, više nije tako. Gilmor je tokom svog rada u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza primetila da su “značajna povećanja u konzumaciji koncentrisana u zemljama koje su primile investicije duvanske industrije”. Danas, nakon deset godina
Phillip Morrisa i 665 miliona evra investicija, građani Srbije su najveći pušači na svetu. Danas godišnja potrošnja iznosi 2,861 cigaretu po glavi stanovnika.
Ostatak regiona ne zaostaje previše. “Top listu” čine zemlje Istočne Evrope koje su 1990. godine pokorile pomenute korporacije. Pored Srbije, sledeće zemlje imaju najviše stope konzumacije duvana po glavi stanovnika: Bugarska, Grčka, Rusija, Moladavija, Ukrajina, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Belorusija i Crna Gora.
Majkl Erikson (
Michael Erickson), istraživač duvanske industrije koji je objavio pomenutu statistiku u svom
Tobacco Atlasu, ponudio je svoje mišljenje zašto Srbija i ostale zemlje imaju toliko pušača. “Zemlje Istočne Evrope su po pravilu imale slabu kontrolu nad duvanom i posebno niske akcizne poreze, što je u velikoj meri posledica neprikladnog uticaja duvanske industrije na vlade zemalja Istočne Evrope,” tvrdi Erikson.
Zvaničnici vlada su takođe povremeno povezani sa grupama organizovanog kriminala, baš kao i duvanske korporacije. Videli smo da u Srbiji i u drugim zemljama Istočne Evrope ovakve mreže mogu da budu izuzetno moćne.
Nije iznenađenje da su cigarete za većinu jeftin izvor zadovoljstva, ali spremnost industrije da besramno krši zakon, laže i upušta se izrabljivačke odnose, jeste iznenađenje. Maneken Dejvid Goerlic (David Goerlitz), koji se pojavljivao u reklamama za cigarete, priseća se kako mu je jedan zvaničnik duvanske korporacije rekao: “Mi ne pušimo to sranje, mi ga samo prodajemo. Pravo na pušenje ostavljamo mladima, siromašnima, crncima i glupima.”
Pročitajte prvi deo “Preuzimanje Istočne Evrope: Kupovna moć duvanske industrije“[You must be registered and logged in to see this link.]
Naslov: Re: PHILIP MORRIS - DINNPB (II DEO) 
4/3/2014, 17:51
