KRIVOTVORENJE NOVCA KAO OSNOV PRIVATNOG BANKARSTVA

Sigurno ste imali prilike da u medijima čujete izraz „bankarski proizvod“, ali niste znali šta to znači i verovatno ste se pitali kako to banka može nešto da proizvodi. Iako na prvi pogled deluje kao jeftin marketinški trik, sa ciljem da stvori iluziju kako banke stvaraju nekakvu novu vrednost (nema veze što uopšte ne plaćaju PDV kao druge firme), ovaj termin nehotice otkriva pravo stanje stvari. Banke zaista nešto proizvode, a to nešto je novac i to ne bilo koji, već tzv. žiralni, knjiški ili bezgotovinski za koji većina ljudi ni ne zna da postoji, a kamoli kako nastaje. Svaki kredit koji podrazumeva bezgotovinski transfer novca, recimo stambeni kredit, krediti za kola, potrošački krediti ili oni za „podršku“ budžetu, znajte da privatne banke same stvaraju doslovno iz vazduha. Da stvar bude gora, takav privatno emitovan novac trenutno čini skoro 2/3 likvidne dinarske mase. Bezgotovinski novac banka kreira i prilikom odobravanja gotovinskih (keš) kredita, ukoliko je gotovina koju zajmi prethodno položena na neki tekući ili sličan prolazni račun, što ću pojasniti malo kasnije.
Novac koji banke same stvaraju „potezom pera“ ili u moderno doba tipkanjem po tastaturi, je specifičan po tome što nije fizički prenosiv i ne možete ga staviti u džep, novčanik ili koferče, jer nema supstancu (predstavlja puku evidenciju ili svedočanstvo o dugu na bankovnom računu), ali je zato jednako likvidan i tražen kao da se radi o novčanicama i kovanom novcu, jer ljudi naivno veruju da sredstva koja imaju na tekućem računu predstavljaju drugi naziv za gotovinu (njen ekvivalent ili ogledalo). Međutim, ništa nije dalje od istine. U realnosti, gotovina i tekući računi predstavljaju zasebne, različite vrste novca, koje stoje rame uz rame čineći zajedno M1 agregat – likvidnu novčanu, tj. dinarsku masu. Ovaj agregat je jedini bitan, ostali imaju samo statistički značaj, ali bankari više od svega vole ovakve trikove i terminološke pometnje da bi mogli neometano nastaviti sa svojim „biznisom“, ostavljajući laike i nesigurne u ubeđenju kako su bankarstvo i ekonomija nešto mnogo komplikovano.

Da bi kreirale ovu posebnu vrstu (bezgotovinskog) novca, potpuno nepoznatu široj javnosti, komercijalnim bankama nisu potrebne nikakve štamparske prese, već samo pravo na vođenje tekućih i drugih prolaznih računa pravnim i fizičkim licima, čijom zloupotrebom postižu isti efekat – kreiraju svež, dodatni novac u vidu kredita (duga), koji, da čitava stvar bude gora, obično završava u rukama krajnjih potrošača. Prolazni računi su oni računi sa kojih se vrše tekuća plaćanja, tj. uplate i isplate u svakodnevnim transakcijama. Upravo su oni ključ za razumevanje čitave podvale, one koja bankarima omogućava da koristeći svoje diskreciono „pravo“, sami stvaraju novac iz vazduha svaki put kada zajme pare. Za bankare, stvaranje novca i davanje kredita su jedna te ista operacija, što ću detaljno objasniti u nastavku.

Postoje dve osnovne „tehnike“ kojima se banke služe kako bi kreirale (praktično krivotvorile) svež novac. Prva se zove monetizacija aktive. Sama reč aktiva ukazuje na neku imovinu ili potraživanje, ali ono što banke tretiraju kao svoju aktivu je puki ugovor o kreditu (vaš dug, tj. potpis da ćete pare vratiti u budućnosti), dok monetizacija označava ništa drugo do štampanje ili elektronsko emitovanje novca (kredita) iz vazduha. Klijent sav srećan dobije robu, dok pare obično ni ne vidi jer one „legnu“ na račun prodavca, a ni na kraj pameti mu nije da je upravo njegov potpis kreirao do tad nepostojeći novac koji se svakodnevno i mimo znanja javnosti pušta u opticaj kroz potrošnju što konstantno generiše inflaciju.

Ono što banke rade je suštinski identično štampanju novca od strane Centralne banke, samo što umesto državnih obveznica koje tada potpisuje Vlada (kao svedočanstvo o dugu), komercijalne banke kao „pokriće“ uzimaju ugovor o kreditu zaključen između nje i klijenta i što Centralna banka može emitovati novčanice i kovani novac, dok obične banke stvaraju isključivo bezgotovinski novac na tekućim i drugim prolaznim računima. U oba slučaja ceh ove gigantske prevare plaćaju privreda i stanovništvo. U slučaju kada državu zadužuje korumpirana Vlada kao agent bankara, račun se ispostavi i utera kroz poreze. Kada kredite uzimaju direktno fizička i pravna lica, reket se ubira kroz kamate na privatno emitovan, krivotvoren novac.

Drugi način je tzv. multiplikacija depozita koja se često poistovećuje sa frakcionim bankarstvom. Međutim, frakciono bankarstvo kao termin jednostavno znači da je privatnim bankama dopušteno da same stvaraju bezgotovinski novac i da su u obavezi da drže izvesnu minimalnu rezervu u vidu novčanica i kovanog novca u odnosu na onaj koji same kreiraju, tj. krivotvore na bankovnim računima. Ovo je bitno, jer javnost i posledično klijenti banke misle da su to jedine vrste novca u opticaju, te kada dođu na šalter logično očekuju da budu isplaćeni ovakvim opipljivim novcem – kešom. Po uzoru na ono što su nekada radili zlatari krivotvoreći banknote, današnje banke iskustveno znaju koliko novčanica i kovanog novca moraju imati u rezervi da bi pred klijentima održale iluziju o likvidnosti. Ovo varira od zemlje do zemlje, zavisno od toga koliko se u jednom društvu koristi gotovina. Ako omanu u proceni, onda se međusobno ispomažu, pa jedna drugoj zajme gotovinu, što ne biste očekivali od onih koji su (kobajage) konkurenti. Ako ni to nije dovoljno, u pomoć može da im priskoči Centralna banka kao neka vrsta „poslednjeg utočišta“, jer samo ona ima mogućnost da štampa keš novac.

Kako u praksi funkcioniše ova „multiplikacija depozita“? Bilo kakva gotovinska uplata na vaš tekući račun ima za rezultat da banka sada poseduje fizičku gotovinu, plus u isto vreme se stanje na računu povećalo za recimo 1000 dinara kolika je bila uplata. E sad, iako te pare nisu oročene, banka uzima sebi za pravo da ih zajmi nekom drugom klijentu, ali pritom „zaboravi“ da izbriše stanje na vašem tekućem računu. Ne samo što je otuđila pare koje nije smela, ona u isto vreme radi nešto mnogo gore, efektivno kreira dupli ili dodatni novac zavisno od visine rezerve koju primenjuje. Da bi prikrila jedno kriminalno delo i prevaru, ona poseže za drugim. Ako je rezerva npr. 10%, banka zajmi 900 dinara u kešu, plus ostavlja nepromenjeno, tj. lažno stanje na tekućem računu za koji je ta gotovina inicijalno bila vezana. Znači, čim takne takvu gotovinu (bez obzira na iznos), banka automatski krivotvori i stvara žiralni novac, što proizilazi iz same prirode tekućih i drugih prolaznih računa.
Kod oročenih računa gde su sredstva imobilisana, takoreći umrtvljena i van opticaja, tako nešto nije moguće, pa ni ovi računi nisu toliko interesantni bankarima, jer ne dozvoljavaju takve vrste zloupotreba. Dakle, kao i u slučaju monetizacije aktive i ovde banka kreira svež bezgotovinski novac „iz ničega“, s tom razlikom što sada pretvara gotovinsku uplatu svog klijenta u bezgotovinska sredstva plaćanja, tako što njegov keš zajmi nekom drugom klijentu, a stanje na tekućem računu ostavlja nepromenjenim. Kada takva gotovina posle uđe u opticaj i promeni ko zna koliko ruku, pa opet završi u toj ili nekoj drugoj banci, ceo postupak se ponavlja, a novčana masa u opticaju raste. Za banku je samo bitno da ima dovoljno keša da isplati tekuće klijente, tj. one koji trenutno imaju potrebu za gotovinom, što banke iskustveno znaju, tj. procenjuju. Sve druge klijente, kada bi istovremeno nagrnuli na šaltere zahtevajući keš novac, banka ne bi mogla isplatiti sve i da hoće. Ali to se krije od javnosti, te se zato i kaže da se bankarski sistem bazira „na poverenju“.
Pošto se sa njih vrše bezgotovinska plaćanja, bankarski tekući računi se u praksi ponašaju isto kao i opipljivi novac, tj. keš. Nikakve razlike sa aspekta likvidnosti tu nema. I jedno i drugo predstavlja medijum razmene, nešto oko čega se svi drugi „kolju“ i bore da bi razmenili svoju robu i usluge, dok bankari za to vreme krivotvore pare i sve mirno posmatraju, gledajući kako se reka novca u vidu kamate sliva svakog časa. Ili ako se ne sliva, jer su ti isti bankari sve živo zadužili, pa zatim obustavili ili pooštrili uslove kreditiranja namerno izazivajući nelikvidnost u društvu, onda banka ima pravo da vam zapleni imovinu. Pošteno, jel da? Na sajtu tzv. Narodne banke, u odeljku novčani agregati, možete videti da ovakav žiralni (privatno emitovan ili krivotvoren) novac čini glavninu likvidne dinarske mase, oko 65%. Da bi malo zamazali oči neupućenoj javnosti, bankari koriste izraz transferabilni depoziti, što je samo drugi naziv za prolazne račune.

Inače, postoji čitav niz termina koji bankari koriste kao paravan za njihove kriminalne aktivnosti. Kreiranje „depozita“ je jedan od njih. Depozit se ne kreira, to je oksimoron. Depozit može samo da se položi u banku od strane njenih klijenata. Ono što banka kreira je bezgotovinski novac na način kako je u tekstu opisano i koji se koristi kao svojevrsno oružje za porobljavanje bilo kog društva koje to dozvoli. Obzirom na količinu nesvesti, „zdravo za gotovo“ pristupa, neverovatne korupcije u medijima i obrazovnom sistemu, nije ni čudo što tako nešto prolazi već decenijama, a ponegde i vekovima. Metod je toliko efikasan i izrabljivački, da nijedna okupaciona vojska ne može ni da mu „primiriše“. Nadajmo se da će upotreba interneta i širenje informacija promeniti ovakvo stanje i osvestiti ljude. Najvažnije je dijagnostikovati problem, jer kako se boriti, ako ne znaš prvo ko ti je neprijatelj i kakvim prljavim trikovima i lažima se služi?

Šta je rešenje za izlazak iz ovakve situacije jednom za svagda? Srbiji je preko potrebna monetarna reforma i uspostavljanje javne kontrole nad emisijom novca. Ovaj proces je danas pod apsolutnom kontrolom stranih privatnih banaka, koje u stvarnosti rukovode i Narodnom bankom. Guverner je tu samo marioneta, čovek zadužen da glumi pred kamerama i sprovodi tuđe naloge. Monetarna reforma dakle podrazumeva sticanje kontrole nad Centralnom bankom koja bi zajmila svež novac čitavom privatnom sektoru, za šta bi direktno odgovarala izabranoj Vladi. Sve to uz vrlo blage kamate kao vid obezbeđenja i podsticaja da se pare upotrebe u produktivne svrhe, pri čemu bi se ovako generisani prihodi koristili umesto poreza za popunu budžeta. Plus toga emitovala bi nekreditni novac za podršku državnim preduzećima i za javne projekte tipa: putevi, mostovi, škole, bolnice, stambeni objekti, vodovod, kanalizacija, odlaganje i reciklaža otpada, hidroelektrane, alternativni izvori energije, sistemi za navodnjavanje i sl. Uporedo sa tim, uvodi se 100% obavezna rezerva na depozite po viđenju (prolazne račune), što stavlja tačku na praksu krivotvorenja novca. Privatne banke bi tada počele da rade ono što ljudi naivno veruju da sada rade – zajme postojeći novac, tj. štednju. Konkretno, za prikupljenu štednju banke bi izdavale certifikate o depozitu različite ročnosti i u skladu sa tim odobravale kredite. Sve mimo toga bi značilo trajno oduzimanje dozvole za rad i povlačenje krivične odgovornosti.

Najbolje od svega jeste što je ovakav sistem veoma lak za kontrolisanje, jer postoje jasni pokazatelji da li stvari teku u pravom smeru. U njemu je inflacija kao sistemska pojava nemoguća i tu nema vrdanja od strane monetarnih vlasti. Zaposlenost brzo raste do nivoa pune uposlenosti privrede u roku od najviše par godina, s tim da prvi efekti moraju biti jasno vidljivi u toku nekoliko meseci. Troškovi života drastično opadaju praćeni smanjenjem ili potpunim ukidanjem poreza, standard raste munjevito. U društvu vlada blagostanje primereno znanju, inovacijama i prirodnim resursima kojima je Srbija hvala Bogu prebogata. Nikad više robovi uzurpatorima i parazitima koji društvu zajme njegov sopstveni novac ili ga još gore ne zajme, čime parališu privredu koja propada i davi se u nelikvidnosti, ni kriva ni dužna.

Čitava mudrost oko novca i monetarnih finansija se može sažeti u 3 osnovna principa i to bi svako trebao naučiti kao tablicu množenja, jer onda ni jedna vlast neće moći da vam prodaje maglu:
1. Novac je apstraktno javno dobro, stvar dogovora i zakona. Što manje supstance ima u sebi, tim je više novac. Zato je papirni odličan, a žiralni ili bezgotovinski još bolji. Sam po sebi novac nije vrednost ni bogatstvo, već samo služi da olakša razmenu robe i usluga, tj. pravih vrednosti koje se proizvode u jednom društvu, što bi inače moralo da se radi prostom trampom.
2. Ali novac sme da emituje isključivo država, tj. ovlašćena javna ustanova i državne banke čija dobit ide u budžet, a ne privatnici kao što je danas slučaj, jer onda imamo na delu kriminal i prevaru epskih proporcija sa katastrofalnim posledicama po društvo i ekonomiju.
3. I najzad, pare se emituju u produktivne svrhe, uključujući javne projekte i gradnju infrastrukture, što čuva kupovnu moć novca i ujedno podmazuje privredni mehanizam i celokupnu razmenu.
Ako nekom još uvek nije jasno šta se dešava u zemlji Srbiji (a bogami i šire), zamislite da u vašoj kući ili stanu imate skrivenu štampariju novca i da takve krivotvorene pare zajmite uz kamatu drugim ljudima ili preduzećima koji ni ne slute odakle vam novac. Današnje privatne banke rade upravo to, samo što se sve odvija preko bankovnih računa koji predstavljaju zasebnu vrstu (bezgotovinskog) novca iliti sredstva razmene. Ne treba biti posebno pametan pa shvatiti koliku moć, kontrolu nad privrednim tokovima i materijalnu korist to donosi njihovim vlasnicima, a koliko sve druge stavlja u podređen, gotovo robovski položaj. Emitovanje novca je nekada bila carska privilegija, jer je to bio (i ostao) dokaz vrhovne moći i suvereniteta. Dok nam danas bestidno podmeću priču o demokratiji, ta moć se nalazi u rukama stranih privatnih bankara koji se polomiše od brige za boljitak jedne Srbije, Grčke, Mađarske, Litvanije, Islanda… lista je predugačka.

Današnji novčani sistem je kao protočni bojler u koji se na jednom kraju sipaju krediti kreirani iz vazduha, dok na drugom oni nestaju iz opticaja (poništavaju se) svakom otplatom rate, a šapu na ventilu drže privatni bankari kojima plaćamo kamate i indirektno poreze. Kada sve živo zaduže, onda zavrnu slavinu optužujući privredu koja puca pod teretom dugova da je problem u njoj, dok na sve strane plene imovinu i otpuštaju radnike. Vlastima i raznim “ekspertima” sa TV ekrana ne pada na pamet da o ovome govore, jer su na ovaj ili onaj način namireni. Isto važi i za profesore ekonomije od kojih su mnogi članovi po nekoliko upravnih odbora ili postavljeni na čelo raznih vladinih agencija i ustanova. Od takvih ne treba očekivati da progovore ili učine nešto za opšte dobro. Zato, uzmite se u pamet i dodatno istražite ako vam nešto nije jasno. Razgovarajte sa prijateljima i poznanicima i širite ove informacije. Ne strahujte da niste dovoljno stručni da govorite o ovim stvarima, jer to je samo paravan iza koga se kriju vlast i samozvani stručnjaci koji su nam uništili ekonomiju i predali zemlju u ruke privatnim “bankarima” i zelenašima.


Korisna literatura i linkovi:
1) Za poznavaoce engleskog jezika izuzetno poučna knjiga “Web of Debt” koja se može naći na internetu.
2) „Modern Money Mechanics“ u izdanju američkih Federalnih rezervi, strana 3, podnaslov „Who Creates Money?” gde privatni bankari sasvim otvoreno i drsko priznaju ne samo kako krivotvore novac, već i odakle ta praksa potiče. http://www.bibliotecapleyades.net/archivos_pdf/money_mechanics.pdf
3) „Novac i bankarstvo“, prof. dr. Jovo Jednak, strana 40-42, gde čovek mrtav-ladan iznosi i „objašnjava“ kako banke same stvaraju novac koji zajme, bez ikakvog upozorenja da time smeju da se bave samo državne banke čija dobit odlazi u budžet, a ni pod razno privatnici (banke, firme ili pojedinci svejedno) www.vps.ns.ac.yu/nastavnici/Materijal/mat310.ppt
4) Udžbenik „Finansije“ iz 1996. u izdanju Financing Centra, na 2. godini fakulteta u Subotici, glavni i odgovorni urednik prof. dr. Vojin Bjelica, inače i sam bankar, gde se na strani 62, u podnaslovu „Stvaranje i poništavanje novca“ doslovce kaže: „Kreditna aktivnost banaka omogućuje da banka stvara novac na taj način što monetizuje svoju aktivu. Najčešći i najtipičniji slučaj kreiranja novca je kada banka odobrava kredit nekom od svojih komintenata.“ I još dodaje: „Sa gledišta funkcije kreiranja novca, nije bitno da li se kredit odobrava u knjigama ili u gotovom“. (Ma jeste profesore, samo ste zaboravili jednu “sitnicu” – da to smeju da rade samo državne banke, jer u suprotnom na delu imamo prikrivenu tiraniju i kriminal najgore vrste).

Odlican post, svaka cast!

U kontaktu sam sa autorom teksta preko maila i nadam se da će se uključiti u rad našeg foruma...

Nadam se da se autor ne zalaže za ukidanje banaka?

i meni je poruka malo nejasna...

za privatne banke je rečeno da se bave kriminalnom delatnošću , a kada te iste poslove obavlja država, odnosno državna banka ...onda je to ok
ovo bi trebalo malo bolje objasniti....jer ostaje nejasno šta je poruka i iz čega mi to treba da se izvučemo? :elephant:

Ja koliko vidim i domace i strane banke rade pod istim uslovima u Srbiji.
Da su profitabilne jesu,i to iz godine u godinu. Prodaju siroku lepezu svojih
"proizvoda". Mnogi i privreda i stanovnistvo MORAJU da rade preko njih.
Isto to je i u drugim zemljama ali sa nizom kamatom. Ko kontrolise drzava.
Znaci dozvoljene su sve opisane radnje od NBS. Koja je to drzava a da nema svoju ili stranu banku. Koja je to drzava reper dobrog bankarskog sistema.
Jeli to Svajcarska?

Kako funkcionisu banke i sta uraditi da se izvucemo

Odakle da se izvucemo? Iz licnog duga? Duga drzave?
Dugovi su postojali i ranije pa se reprogramiraju.Pa tako u zacarani lavirint
zvani pohlepa(novac) Generacije koje dolaze isto ce i za sebe i za drzavu
stvarati dugove.Nema resenja bez one kockice koja nedostaje.Rubikon.

Ko poslednji izadje neka ugasi svetlo :D :D :D


Ja to tako amaterski

Poucan tekst

Da, da tako posluju banke - to je sistem koji trenutno važi.
Ima i gorih, pročitajte ovde: http://www.aikb.net/edukacija-f6/ko-je-kriv-za-krizu-t701.htm
post br. 2.

UKRATKO:
Ništa tu nije tajna, samo je pitanje za šta se zalaže autor?
Ako su privatne banke gramzljive, znači li to da treba osnovati državne ili tzv "razvojne" banke?

OK, ako je tako, znači, one bi "dobijale" novac po povlašćenoj kamati (ili bez kamate???) od Narodne banke... ili bi i one prikupljale štednju od naroda (kolika bi onda bila kamata na štednju kod njih?).
I da li bi narod nosio kod njih pare na štednju, iako su kamate kod privatnih banaka veće?

Te banke bi onda davale privredi zajam (bez kamate???) ili po istoj po kojoj dobijaju od Narodne Banke? Ili kako...?

OK, a ko bi tim bankama nadoknadio njihove troškove? Država?
Znaći da bi nam porezi bili (još) veći, jer mi (svi) bi to morali da nadoknadimo....

To bi, naravno, bila "nelojalna konkurencija" u odnosu na privatne banke...
sad se postavlja pitanje: za koji se privredni oblik zalaže autor?
Za tržišnu privredu ili (plače) za starom socijalističkom planskom privredom..

Ako smo se dogovorili da želimo "tržišnu" privredu, onda nam je to što nam je!
Sistem nije idealan, menjaće se, ali će to potrajati...

Ko nije pročitao nek pogleda:
http://www.aikb.net/edukacija-f6/sta-je-kapitalizam-t283.htm

Venecuela preuzela još tri privatne banke!!
KARAKAS - Vlasti Venecuele naredile su preuzimanje još tri privatne banke navodeći neopravilnosti u njhovom poslovanju.

Odluka da država uzme banke u svoje ruke usledila je nekoliko sedmica pošto je vlada predsednika Uga Čaveza naredila preuzimanje osam drugih privatnih banaka i brokerskih firmi zbog navodnog kršenja zakona. Analitičari u Venecueli verujuju da vlada to čini zato što je finansijski sistem slabilji nego što je mislila. Kažu da bi problem mogao da se pogorša sa slabljenjem privrede zemlje.
:lol:

Pozdrav svima na temi i ne mogu da precutim na neke komentare koje ovde vidim. Prva stvar koja me strasno nervira kod nekih ljudi, a sto je najtragicnije, kod mladih u Srbiji je to sto kada strana fi rma ili neka banka krene da radi u srb je da se odmah stave u zastitu tog stranca ili stranog kapitala pa cak i kada ga niko ne ugrozava. Pa ljudi, zar vi samo vredite 1000 , 2000 eura koliko vas placaju te gazde sa zapada ? Vama ti stranci isperu mozak za sicu i budete veci katolici od Pape. Sto ih branite i od cega te strane banke? Od trzista, od konkurencije? Sta cete sutra reci deci, gde oni treba da rade, u eu ili u srb? Zasto kada se ugledate na Nemacku ne kazete da ona pored city bank ima i razvojnu banku nemacke nego obmanjujete ljude? Kako to Nemci postase komunisti? Problem je sto banke u srb nisu zainteresovane za privredu, vec iskljucivo repo hartije drzave.

Milane ne zaboravi da u Srbiji ima domaćih privatnih banaka: AIKB AGBN...

I molim te kako se zove ta nemačka "razvojna" banka?
Ako nije problem... da je navedeš!

Nemacka razvojna banka KfW. Oni su dali kredit nasem eps-u za revitalizaciju drinskih elektrana. Nemam nista protiv stranih banaka, ali oni ne rade svoj pravi posao i ne kreditiraju privredu, vec iskljucivo rade poslove sa hov uz pomoc drzavnih demokrata, inace dece i unuka poznatih posleratnih komunista i udbasa. Ti isti se odricu 2mrd eura kapitala u zagrebackoj banci. Zasto? Pohlepni su, para im uvek treba, ali se plase da ne ispliva neki prljav ves ako zatraze ove deonice. Ali ceo svet zna istinu, tako da ce i ova prica uskoro dobiti nastavak u javnosti.

Banka KfW je u vlasnistvu Savezne Republike Nemacke, tj. drzave. I to pise na istom sajtu. Banka ima kancelarije sirom sveta i to je tacno, ali je isto tacno da je ona pomogla oporavak posle rata. Srbija danas je na slicnom nivou kao Nemacka posle rata i mi moramo uraditi isto kao oni ako hocemo da podizemo srb. Danas u de nemate zelenaske kamate privredi kao u srb i jako sam srecan sto ima politicke volje da se realizuje projekat nacionalne razvojne banke i u srb.

Novododata količna novca treba da se ubacuje u opticaj kao poklon, tj. nekreditni novac. Nekreditni novac je potrebna dodatna količina novca u opticaju (dM) kao procenat (k) od postojeće količine novca u opticaju (M).
dM = kM ; k = (ponuda - tražnja)/tražnja ;
Ako se nekreditni novac emituje po navedenoj formuli, inflacija nije moguća.
Takođe, porezi se ukidaju za iznos nekreditnog novca. Potrošači plaćaju manje a proizvođači dobijaju više nego danas, u poretku kreditnog novca. Svi dobijaju poklon iz nekreditnog novca. Izvor nekreditnog novca leži u porastu ekonomske racionalnsti. Postoji kako nacionalni tako i svetski nekreditni novac. Došao je trenutak da se uspostavi kako nacionalni, tako i svetski poredak nekreditnog novca. Novi novac ulazi u opticaj kao poklon i tu zauvek ostaje. Ko uštedi od tog novca, dobije kamatu za uloženu štednju, a ko uzme na zajam od tog ušteđenog novca, plaća kamatu na dobijeni kredit. Banke mogu da primaju na štednju i da daju kredite iz te štednje, ali to ne interesuje državu, jer to ne utiče na količinu novca u opticaju i ne izaziva inflaciju, ni deflaciju, ni privrednu krizu. Novododati novac je realan novac jer ne izaziva inflaciju. Inflacija je uvek nula. Ako cene malo porastu, povlači se novac iz opticaja, kao porez koji se ne troši. Dok se inflacija ne svede na nulu. Nije potrebna monetara politika. Novac se doliva u opticaj po konstantnoj godišnjoj stopi. To je slika budućeg društva.

Stojane, meni je ova tema jako interesantna, ali ne bih voleo da se zadržimo samo na teoriji...
Šta možemo da uradimo? I ne mislim da neke OGROMNE korake, nego na ono sitno što možemo da radimo i šta možemo da propagiramo...

Svetska kriza je počela tako što je u SAD povučeno 18% novca iz opticaja. U Evropi takođe. Kod nas je povučeno 20% novca u dinarima, a pošto je povučeno više od 30% evra, kurs dinara prema evru je pao. Gledano u evrima, mi smo imali preko tri milijarde evra u opticaju, povukli smo milijardu evra, tj. jednu trećinu novca iz opticaja i niko se zbog toga ne buni. Pošto je taj novac ukraden od naroda i privrede, mora biti vraćen kao poklon, da bi se vratili na pređašnje stanje. Tada nastavljamo, po formuli koju sam dao, odnosno dolivamo nekoliko procenata novog novca godišnje, kao poklona u vidu penzija i dečijih dodataka, odnosno dogovorićemo se šta će mo dalje. Ovih milijardu evra što nam fale za početak, odgovaraju našem budžetskom deficitu. Mi se zadužujemo da pokrijemo deficit, a mogli smo da nadoknadimo tu cifru koja nam je potrebna, tako što bi pokrili deficit emisijom nekreditnog novca, koji bi se dao kao poklon.
Kina se naglo razvila, zato što je davala tzv. non-performing loans, zajmove koji se opraštaju i pretvaraju u poklon. Danas tako radi Argentina. Mogli smo i mi, pošto smo sada strateški partner Kine. Nije nam bio potreban MMF. Argentina je bila u zavisnosti od MMF-a, i pokazala je da se bez njega može.